Pesma veća od pesnika

Prof. dr Milivoje Pavlović*

U Srba je patriotsko osećanje bilo oduvek lirski veoma plodotvorno. Skoro da nema pismenog Srbina koji nije dao oduška otadžbinskoj inspiraciji, pevajući o veri i slobodi, o privrženosti rodnom pragu i kućnom ognjištu, o gordosti zbog pripadništva plemenu koje tako visoko uzdiže odanost rodu, domu, istini i pravdi. Srpska istorija divno se sažima u više antologijskih rodoljubivih pesama.

Anonimni narodni pesnik pre više vekova kazao je:

„Manastiri, gusle i gudalo, to je srpski narod sačuvalo.”

Stari pesnik Jovan Ilić, otac mnogo poznatijeg Vojislava Ilića, ima ovakav stih:

„Od posečenog drveta slobode, Srbin zdelja gusle”. Dakle, gusle a ne pušku...

U bogatom cvetniku (što je srpska reč za grčki pojam antologija) sadržajnog korpusa patriotskih stihova i nota, izdvaja se pesma Dositeja Obradovića „Vostani Serbije” (izvorni naslov „Pesma na insurekciju Serbijanov”). Ovo delo već više od dva veka rascvetava i širi poruke i signale čitljive najvećem broju primalaca i tumača – iako je patriotsko osećanje, kao i svaka ljubav, podložno društvenim, istorijskim, estetskim i drugim menama.

Pesmu prepoznatljivu po naslovu uzetom iz prvog stiha refrena porodio je veliki povod. Godine 1804. u Trstu – a Dositej je na Zapad išao po znanje, da bi ga, kad se vrati, prenosio mlađima, kao učitelj i popečitelj prosveštanja u prvoj srpskoj vladi – propevao je na vest da su se Srbi digli na ustanak, na vostanije, protiv viševekovnog turskog okupatora. U ovom događaju Dositej je video veliki preokret u političkoj i duhovnoj istoriji srpskog naroda. Zato se njegov budilnički refren ponavlja sedam puta: „Vostani, Serbije, davno si zaspala!”

Dositej je jednim okom zagledan u slavnu prošlost Srbije, a drugim u njenu budućnost, u želji da „postane opet ono što je prije bila”. Osim o slobodi matice, ovaj prosvetitelj i filozof prvi, znatno pre ilirskih prvaka, iznosi upečatljivu viziju južnoslovenske saradnje i bratstva, posebno izdvojivši zemlje koje danas, uz Srbiju, čine osnovu srpskog kulturnog prostora.

Njegovi stihovi kao da izviru, njegoševski rečeno, „iz glave cijeloga naroda”. Dositejeva je bila samo ruka...

Iz zanimljive povesti ovog dela, od rođenja do sadašnjeg statusa omiljene himnične pesme, navešćemo podatak da je iste 1804, kad je nastala, Dositejeva pesma štampana u Veneciji u tiskarnici Pana Teodosija, i razaslata u Srbiju. Od tog prvog izdanja nije sačuvan nijedan primerak. Preštampana je prvi put 1833. u okviru sabranih dela Dositeja Obradovića koje je priredio Gligorije Vozarević.

Smatra se da je pesma bila pevana, ali se ne zna na koju melodiju. Nikakve stare partiture nisu sačuvane, ali je ostao trag u Vukovom prepisu iz perioda od 1808. do 1811, u vreme Vukovog đakovanja na Velikoj školi. Kod refrena stoji Vukovom rukom stavljena oznaka prema kojoj ova četiri budilačka stiha peva – hor... Taj prepis se čuva u Vukovoj pisanoj zaostavštini...

Novi život Dositejevom delu udahnuo je plodni srpski kompozitor Vartkes Baronijan, stavivši staru pesmu u note za potrebe dvodelne TV drame „Jastuk groba mog” na tekst Slobodana Stojanovića 1990. godine.

Drama je premijerno emitovana na TV Beograd 6. i 7. januara 1992. Režija je delo Save Mrmka, a Dositeja je maestralno igrao Rade Marković. Prijem kod televizijske i šire publike bio je veoma dobar. Za znatan deo javnosti uzbuđenje je takođe bilo premijerno, pošto Dositejevi stihovi dotle nisu bili široko poznati.

Posle emitovanja na televiziji, popularnost melodije na Dositejeve stihove bila je tolika da je na referendumu za srpsku himnu održanom 31. maja 1992. pesma „Vostani Serbije” učestvovala kao kandidat za srpski zvanični zvučni amblem, zajedno s „Maršem na Drinu” i pesmom „Bože pravde”... Na referendumu je tada izašlo oko 60 odsto građana, ali nijedan predlog nije obezbedio potrebnu većinu pošto su se glasovi razbili na tri dela... Kasnije je (2004) bez referenduma, odlukom poslanika Skupštine Srbije, na pijedestal državnog zvučnog amblema instalirana pesma Jovana Đorđevića „Bože pravde”.

Dositejeva pesma se danas često izvodi kako na službenim tako i na školskim, narodnim, pa čak i na privatnim svečanostima. Osim Vartkesove, postoje i zanimljive melodije koje su komponovali Žarko Petrović, Ljuba Manasijević i Zlatan Vauda.

Nije malo onih koji veruju da će ovo delo jednog dana biti srpska himna. Ako je obaveza himne da, kao primenjeno delo, kao „pesma na zadatku”, snagom reči i melodije obuhvati i izrazi besmrtne tonove iz kolektivne memorije mnogih pokolenja, da u jedan ritam i zvuk pretopi duh i delova i celine i matice i rasejanja, ova pesma ispunjava te zahteve. Ona zgušnjava oko ideja, vrednosti i ciljeva koji su za većinu građana nesporni. Ona ujedinjuje i umnogostručuje rasutu nacionalnu i socijalnu energiju, pretvarajući je u kulturnu. Zato i kažemo – ko peva himnu nije sam niti je izgubljen na ovom uskovitlanom splavu među zvezdama. On ne razgovara sa sobom, već dobrovoljno i radosno razmenjuje svoje emotivno iskustvo s drugima.

U ovoj pesmi Dositej je video dalje i pevao dublje od istorije. Reč je o onoj situaciji, o takvom sticaju istorijskih okolnosti za koje se veli da je pesma veća od pesnika. U našoj književnosti to se još kaže za Skendera Kulenovića i njegovu „Stojanku majku Knežopoljku”.

Snaga Dositejeve pesme proističe i iz povlašćenog oslanjanja na potencijale dveju umetnosti – poezije i muzike, koje su, same za sebe, i obe zajedno, složeni sistem znakova.

Taj sistem je dostupan i razumljiv svima koji himničnu pesmu pevaju na sav glas i iz dubine duše, pod uslovom da se uslože glasovi – što nije samo muzički problem, u našoj Srbiji posebno.

*Dekan Fakulteta za kulturu i medije