Amerika pred kineskim izazovom

Stupivši na dužnost predsednika SAD pre nepune četiri godine, Džozef Bajden je izjavio kako se svet nalazi na prelomnoj tački, u kojoj se odlučuje ishod borbe između demokratije i autokratije. SAD bi u toj borbi trebalo da predvode demokratski deo sveta protiv izazova koji upućuju velike autokratske sile poput Kine i Rusije, ali i politički akteri unutar samih demokratskih država. U toku četiri godine Bajdenovog mandata, navedena borba ne samo što nije odlučena već se zaoštrila i proširila na nove frontove. U samim SAD, vladavina administracije Bajdena i Harisove završena je tako što ih je na izborima porazio upravo jedan od tih aktera koji su po njima unutrašnja pretnja za američku i zapadnu demokratiju. U smislu koji je odlazeći američki predsednik pridao tom pojmu, i svet i SAD su i dalje na prelomnoj tački.

Trampov slogan „Učinimo Ameriku ponovo velikom” deli zajedničku osobinu s Obaminom idejom o „obnovi američkog vođstva” i Bajdenovim objašnjavanjem „zašto Amerika ponovo mora da vodi”. Sve tri sadrže pretpostavku da je nekad postojalo vreme kada je Amerika bila velika i vodila svet, ali su politički protivnici to upropastili, pa ga sada valja obnoviti. Ta pretpostavka, međutim, ne odgovara stvarnosti.

SAD nikada nisu predvodile svet, barem ne na način na koji bi njihov posthladnoratovski spoljnopolitički establišment to želeo – kao globalni hegemon, bez smetnji koje bi mu pravile rivalske velike sile. Premda su SAD ekonomski i vojno nesporno velika i vodeća zemlja, one nikada nisu bile najveće, niti pokušavale to da budu, u nekim oblastima od značaja za kvalitet života stanovništva – od zdravstvene i socijalne zaštite, do stanja u zatvorima.

Amerika zato jeste velika i najveća u jednom značajnom aspektu – stabilnosti i otpornosti svoje demokratije, podele vlasti i vladavine prava, sa najstarijim važećim ustavom na svetu. I ne, Tramp neće to podriti sve i kad bi to želeo, kao što nije ni u prvom mandatu. Ali ono na šta će se u toku njegovog mandata morati da odgovori jeste kakvu spoljnu politiku SAD moraju da vode da bi demokratija kod kuće i u svetu bila bezbedna. Bajden jeste postavio to pitanje, ali je na njega, kao i nekoliko njegovih prethodnika, odgovorio kontraproduktivnom spoljnopolitičkom strategijom. Hoće li Tramp u tome biti uspešniji, pitanje je „za milion dolara”. Za razrešavanje više nepoznatih koje ono sadrži imamo samo dve poznate – bilans Trampovog prvog mandata, i trenutno opšte stanje u međunarodnim odnosima, koje sadrži nekoliko ključnih izazova.

Prvi izazov je rusko-ukrajinski rat, čiji je završetak Tramp više puta obećao, povremeno ističući da će to učiniti u roku od 24 sata. Sve i da SAD jesu direktan učesnik sukoba, kao što nisu, tako kratak rok bio bi preambiciozan. Ukrajinska zavisnost od zapadnog naoružanja da bi opstala u ratu je jedna strana priče. Bajdenova administracija dve i po godine snabdevala je Ukrajinu oružjem u dovoljnoj količini i uz takvu dinamiku da može da se održi pred ruskom invazijom, ali nikad onoliko i onako uvremenjeno kako bi Kijev želeo da bi se osposobio da izbaci ruske trupe sa svoje teritorije. Bajdenova strategija prema Ukrajini tako je bila „rat iznurivanja na neodređeno”. Stavljanjem u izgled uskraćivanja daljeg naoružavanja, Tramp lako može da privoli Ukrajince na primirje, ali šta je s drugom stranom – hoće li Rusi pristati da zaustave svoje trupe na ispregovaranoj liniji razgraničenja? Tu dolazimo do jedne stare Trampove parole, koju je Zelenski ponovio čestitajući mu izbor: „mir kroz snagu”.

Istorija nas uči da popuštanje agresoru obično priziva dalju agresiju, jer ga ovaj vidi kao slabost. Ako želi stabilan mir u Ukrajini, te ako bi da dokaže svoju tvrdnju da se rat ne bi ni desio da je on bio predsednik, Trampu neće biti dovoljno samo da nagovori Zelenskog da se privremeno odrekne dela teritorije. Moraće i Putinu da predoči cenu daljeg cepanja Ukrajine i ugrožavanja njene nezavisnosti.

Tvrdio je Tramp da se ni sukob na Bliskom istoku ne bi desio da je on bio predsednik. Jedini problem je u tome što ga je upravo on nizom svojih proizraelskih i antiiranskih poteza dobrim delom isprovocirao. Može se zato reći da u rešavanju ovog drugog velikog izazova novi predsednik ima i malo sreće. Izrael je već sklopio mir sa Hezbolahom, razmena projektila sa Iranom ispostavila se kao simbolična, a Bašar el Asad u Siriji je pao brže nego bivši avganistanski režim u Kabulu kada su ga njegovi ruski patroni – kao kod ovog drugog američki – ostavili na cedilu. Ostaje još „samo” Gaza, kao opomena Trampu da ako iskreno želi da menja spoljnu politiku SAD, to neće ići još čvršćim prigrljivanjem jednog od njenih najpostojanijih postulata – bezrezervne podrške Izraelu.

Niko ne može da zameri Trampu što Kinu vidi kao najveći izazov SAD u nastavku veka. Tako je video i Bajden, i pre njega Obama, jer Kina i jeste najveći izazov ovakvim SAD, koje žele da suvereno gospodare svetom. Na stranu priroda kineskog režima i kontroverze njihovog, pre svega ekonomskog, ponašanja napolju, za bezbednosno rivalstvo i opasnost od kinesko-američkog sukoba odgovorni su Amerikanci. Oni su svojim hegemonističkim nastupom to isprovocirali. Kini hegemonija ne treba, jer već vidi sebe kao superiornu civilizaciju, prosto je njen pogled na svet takav. Tramp će morati da pođe od te činjenice ako želi detant u već vidljivom hladnom ratu s Pekingom.

Izazov će biti i transatlantski odnosi. Možda i više nego u prvom Trampovom mandatu, jer u vodećim evropskim državama nema više lidera kakva je bila Angela Merkel, ali zato ima jačanja suverenističke desnice i ideja o „geopolitičkom identitetu” Evrope. Trampova pobeda zapravo podstiče dva suprotna trenda – s jedne strane ohrabruje evroskeptike koji bi da umanje ingerencije Brisela, a sa druge one koji bi da te ingerencije podignu kako bi se EU, nesigurna u američku podršku, potvrdila kao samostalan geopolitički igrač. I jedno i drugo dovodi u pitanje stabilnost odnosa SAD–Evropa. Ako želi da sačuva demokratiju kod kuće i u svetu, Amerika ne sme da dozvoli da transatlantska kičma zapadnocentričnog poretka pukne. Kada kaže da bi Evropa trebalo da plati više ako želi američku zaštitu, Trampa bi saradnici trebalo da podsete zašto je Amerika isprva uopšte došla u Evropu.

Možemo kao jedan od izazova da pomenemo Balkan i Srbiju, moguće obnavljanje Vašingtonskog sporazuma, pritiske da se distanciramo od Kine i labavljenje pritiska da to učinimo u odnosu na Rusiju, te naše nade da izbor Ričarda Grenela na neku od visokih funkcija može da donese bolje dane za kosovske Srbe. Možemo da pomenemo i da će se ova poslednja nada verovatno izjaloviti usled odašiljanja Grenela da se bavi nekim udaljenijim izazovima, poput Severne Koreje i Venecuele. A i ne moramo. Naš glavni izazov u 2025. biće da obnovimo demokratiju kod naše kuće. Ako Tramp bude pokazao da shvata da je odbrana demokratije svrha spoljne politike njegove zemlje, a napusti strategiju liberalne hegemonije koja je po tu svrhu kontraproduktivna, utoliko bolje za sve nas.

*Institut za međunarodnu politiku i privredu