Nasilnicima se retko izriču kazne rada u javnom interesu

Rad u javnom interesu i uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom nisu zaživeli u praksi kao alternativne sankcije za nasilje u porodici, rečeno je na Kopaoničkoj školi prirodnog prava, u okviru katedre „Pravo na život”.

Zvanična statistika pokazuje da je u petogodišnjem periodu (2019–2023), od ukupno 11.354 osuđenih za nasilje u porodici, među kojima je 656 žena, najviše njih dobilo uslovnu osudu (6.978), dakle uslovnu slobodu bez zaštitnog nadzora. Izrečeno je 3.327 kazni zatvora, od kojih je većina u kraćem trajanju (od nekoliko meseci do godinu dana), zatim 891 kazna kućnog zatvora i 52 novčane kazne.

Rad u javnom interesu određen je u samo 78 slučajeva, s tim što se ova brojka u statistici iskazuje zajedno sa oduzimanjem vozačke dozvole, pa se ne može znati da li je u svih 78 odluka izrečena kazna rada u javnom interesu. Uslovne osude sa zaštitnim nadzorom uopšte nema u podacima Republičkog zavoda za statistiku. Sudske opomene i vaspitne mere izrečene su za 20 okrivljenih, a u četiri slučaja okrivljeni je proglašen krivim, ali oslobođen od kazne.

Ove podatke iznela je dr Aleksandra Ilić, profesorka Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu, koja ističe da alternativni pristupi rešavanju problema nasilja u porodici nisu zaživeli u praksi kod nas.

– Suština rada u javnom interesu je u kombinovanju različitih ciljeva u jednoj meri – kažnjavanja, rehabilitacije i simbolične naknade štete učinjene društvu. Dobrovoljno prihvaćenom radnom obavezom bez naknade, učinilac krivičnog dela simbolično „popravlja štetu” koju je naneo društvu, dok se kazneni aspekt ove sankcije postiže uskraćivanjem dela slobodnog vremena osuđenom u kome besplatno radi u korist društva – objasnila je prof. dr Aleksandra Ilić.

Kazna rada u javnom interesu može se izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do tri godine ili novčana kazna. Međutim, kod nas postoje mnogi problemi koji stoje na putu realizacije ove alternative kazni zatvora, pa broj izrečenih kazni rada u javnom interesu nikada ne premaši ukupno par stotina takvih osuda na godišnjem nivou.

– Najveći problem je nedovoljan broj sporazuma potpisanih između Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i javnih preduzeća koja se bave delatnostima u kojima je moguće angažovati osuđenika, ali i nespremnost ili nezainteresovanost predstavnika preduzeća koja imaju taj sporazum da angažuju zainteresovane osuđenike – rekla je dr Ilić i iznela podatke o ukupnoj zastupljenosti ove kazne u praksi.

Naime, od 2018. godine uočava se trend opadanja broja kazni rada u javnom interesu. Pre toga taj broj je bio između 300 i 400, da bi tokom poslednje četiri posmatrane godine (2020–2023) pao na manje od 200. Tokom 2023. godine u Srbiji je izrečeno samo 157 kazni rada u javnom interesu.

– Najavljenim izmenama Krivičnog zakonika u potpunosti se zatvara put ka mogućnosti izricanja ove kazne. Podizanjem kaznenih raspona za gotovo sve oblike nasilja u porodici više neće biti moguće izreći rad u javnom interesu ni za osnovni a ni za posebni oblik dela, pa bilo kakva analiza korisnosti rada u javnom interesu u kontekstu suzbijanja nasilja u porodici neće više imati značaj – rekla je dr Ilić.

Međutim, jedna od alternativa koja, čak i sa najavljenim izmenama, može imati širu i značajniju primenu u rešavanju problema nasilja u porodici jeste uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom. To je modalitet uslovne osude kao krivične sankcije koji se nažalost veoma retko primenjuje u našoj sudskoj praksi bez obzira na vrstu dela i okolnosti pod kojima je delo učinjeno.

– S obzirom na to da se veliki broj nasilja u porodici vezuje za upotrebu alkohola, mada su i droge sve više u upotrebi, bilo bi logično da se izriče uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom čija bi sadržina mogla da obuhvati uzdržavanje od upotrebe droge ili alkoholnih pića i povezano s tim posećivanje određenih profesionalnih i drugih savetovališta ili ustanova i postupanje po njihovim uputstvima – naglasila je dr Aleksandra Ilić.

Ukazala je da izvršenje vanzavodskih sankcija i mera prate mnogobrojne teškoće, kao što su problemi u radu Povereničke službe – nedovoljan broj poverenika i njihova preopterećenost. Zato su reorganizacija Povereničke službe, specijalizacija poverenika u okviru sistema, poboljšanje materijalnih i drugih uslova za bolje funkcionisanje oblasti izvršenja – samo neki koraci koje je neophodno preduzeti.

– Ono što se može i mora uraditi jeste i jačanje podrške javnosti ka ovakvom načinu sankcionisanja zabranjenih ponašanja, među kojima se svakako nalazi i nasilje u porodici. To sa sobom povlači i nužnost promena u zakonskoj kaznenoj politici koja je u ovom trenutku usmerena ka stalnom pooštravanju kaznenih raspona. Poslednje najavljene izmene krivičnog zakonodavstva, između ostalog, obuhvataju i nasilje u porodici, što nas sve više udaljava od razmišljanja da li bi drugi načini kontrole tog nasilja bili bolji i efikasniji – kaže prof. dr Aleksandra Ilić.

Sa svakim novim slučajem nasilja u porodici koji uznemiri javnost preduzimaju se, kako je rekla, nedovoljno promišljeni potezi u pravcu daljeg zaoštravanja odgovora države na takvo nasilje. Istovremeno nedostaje analiza mogućih drugih načina suzbijanja nasilja koje se čini u porodičnim okvirima, a koji bi mogli da budu daleko efikasniji od kazne zatvora.

– Preosetljivost javnosti u vezi sa ovim krivičnim delom vodi i ka stavu da bi svaka druga sankcija, osim kazne zatvora, predstavljala ruganje žrtvama. Međutim, stvarnost je takva da su porodični problemi i porodični odnosi kompleksni i da se često nastavljaju tamo gde su stali po izlasku učinilaca iz zatvora – naglasila je dr Ilić.

Gubi se iz vida činjenica da se učinioci uglavnom vraćaju u sredinu odakle su otišli na izdržavanje kazne zatvora i da se samim zatvaranjem, u slučajevima gde je moguće drugačije reagovati, ne dobija previše na ostvarenju ciljeva kažnjavanja, odnosno prevenciji vršenja tog dela u budućnosti.