Matisova zlatna svetlost Mediterana

Specijalno za „Politiku”
Mestre – Ono o čemu sanjam je umetnost ravnoteže, čistote, tišine, bez uznemirujućih i zabrinjavajućih subjekata... umirujuće za um, nešto slično udobnoj fotelji koja opušta čoveka od fizičkog napora, pisao je Anri Matis u svojoj knjizi „Beleške slikara”. Zato lepota i radost života izviru iz njegovih dela na aktuelnoj izložbi „Matis i svetlost Mediterana”, kustoskinje Elizabete Barisoni, koja se može pogledati do 4. marta 2025. u Kulturnom centru „Kandiani” u mestu Mestre, nadomak Venecije.

Posetioci mogu ovom prilikom da vide 12 vrhunskih dela Anrija Matisa (1869–1954), francuskog slikara, grafičara, vajara i osnivača fovizma, uz oko četrdesetak radova njegovih prijatelja, istomišljenika i savremenika Andre Derena, Alberta Markea, Morisa de Vlamenka, Raula Difija, Pjera Bonara, ali i drugih: Ežena Budena, Maksimilijana Lusa, Šarla Kotea, Žila Flandrina itd. Izložba vas zahvaljujući njima vodi na putovanje kroz blistave atmosfere Francuske rivijera, Korzike i Severne Afrike. Svi eksponati: litografije, crteži, skulpture, kolaži, predstavljeni su u sedam celina. Počinje se sa temom „Modernost dolazi sa mora”, a zatim sledi „Svetlost Mediterana”, „Zlatno doba”, „Mediteran, jedinstveni raj”, „Arabeska i dekoracija”, „Luksuz, smirenost i sladostrasnost”.

Postavka se završava odeljkom „Od boje do forme” u okviru kog je zastupljena Matisova poslednja stvaralačka faza, u kojoj dominiraju kolaži-grafike. Među njima status ikoničnog rada ima ovde izloženi „Ikar” – preuzet iz umetnikove knjige pod naslovom „Džez”, objavljene 1947. godine u 250 primeraka, u kojoj je Matis objedinio niz ovih kolaža u boji. „Ikar” pruža ruku da zagrli plavo nebo i dodirne zvezde, i pad i let su mogući, a on emitujući snagu, borbu, volju pokazuje želju da prevaziđe granice stvarnosti.
Kustoskinja Barisoni istražuje i uticaj ovog velikog francuskog slikara na savremenu umetnost kroz dela mlađih autora Renata Borsata, Saverija Barbara, Krisa Ofilija i Marinele Senatore. A Emilio Greko i Đuzepe Romaneli predstavljeni su skulpturama. Svi umetnici različitim tehnikama reinterpretiraju Matisovo nasleđe i razmatraju odnos između dekoracije, ornamenta i stilizacije iz ugla našeg, savremenog doba.

Da dodamo da je Matis napustio karijeru pravnika i sa 22 godine otišao u Pariz da uči slikarstvo u ateljeu Gistava Moroa, u čijoj su se radionici okupila gotovo većina tadašnjih slikara koji su činili pokret fovizam. Uz Matisa, bili su tu kao i na ovoj izložbi Deren, Vlamenk, Brak, Difi i mnogi drugi. Sledili su svoj instinkt idući ka čistom koloritu, kasnije su sledili i druge pravce. Najznačajnija Matisova slika tog razdoblja je kompozicija „Ples” koja se danas nalazi u Ermitažu. Likovi ovog umetnika su naslikani u intimnom enterijeru, sa vazama i cvetnim aranžmanima. Podstaknut putovanjima u Maroko i egzotikom iz Tangera slikar stvara „Odaliske”. U kasnijim godinama zbog bolesti kada nije mogao više da slika nastaju radovi u tehnici dekupaž.

A čime Matis uspeva da oduševi posetioce ove izložbe? Prvo neverovatnim bojama i zlatnom svetlošću, koju uspeva da naslika. Njegove omiljene motive susrećete gotovo odmah na početku postavke, a njegova slika „Otvoreni prozor” (Centar Pompidu, Pariz) iz 1919. pokazuje sve čari Mediterana, kroz prozor umetnikove kuće u Nici. Pogled kroz taj prozor je kao slika u slici, a svetlost daje dubinu. Posle razaranja u Prvom svetskom ratu Matis je ovim delom simbolično pokušao da izrazi osećaj nade, a prozor je metafora za novu, drugačiju budućnost.

Malo ulje na platnu iz 1898. pod nazivom „Maslina” (Centar Pompidu, Pariz) nijedna fotografija ne može verno, kad je reč o bojama, da dočara. Nastalo je posle Matisovog obilaska Korzike za koju on kaže: „U ovoj zemlji sve sija, sve je boja i sve je svetlo”. Među izloženim radovima izdvajaju se čuvene litografije iz dvadesetih godina prošlog veka i crteži iz 1947. godine, zajedno sa moćnim ženskim figurama poput „Žute Odaliske” koja je pristigla iz Filadelfijskog muzeja, a naslikana je 1937, kao i „Mlada devojka” iz Muzeja lepih umetnosti u Nansiju, iz 1921. godine.

„Crtež je direktna i najčistija transpozicija mojih emocija”, govorio je Matis. dok je za žene koje je slikao navodio. „Ne prikazujem ženu, već stvaram sliku.”

Kustoskinja Elizabeta Barisoni je sa posebnim osećajem dočarala duh vremena u kojem je Matis stvarao, podsećajući u jednom segmentu audio-snimkom na Geršvinovu kompoziciju „Rapsodija u plavom”, nastalu u istom periodu, spajajući tako likovnost sa muzikom. Geršvin sjedinjuje elemente džeza i klasične muzike, dosežući suštinu Njujorka dvadesetih. I Matis i Geršvin unose revolucionarnu notu u vizuelni i muzički izraz, ističući suštinu modernosti.

Remek-dela koja se mogu videti ovde na italijanskoj rivijeri, zahvaljujući opštini Venecija pristigla su iz njene Galerije Ca' Pesaro, a potom i iz Centra Pompidu u Parizu, Filadelfijskog muzeja umetnosti, Narodne galerije u Pragu, Muzeja lepih umetnosti u Bordou i Nansiju i muzeja u Milanu. Venecijanske fondacije su doprinele da ova postavka ima besplatan ulaz, potrebno je da se putem imejla registrujete i to automatski znači da ste dobrodošli. Nesvakidašnje za današnje vreme u kojem je novac uvek na prvom mestu.