Ne može da odlučuje manjina

Svedoci smo da protesti ne prestaju. Ključno sredstvo u protestima je blokada. Tri su njene osnovne manifestacije: blokada saobraćajnica, blokada delatnosti fakulteta i univerziteta širom Srbije i blokada rada skupština Srbije i AP Vojvodine. U tim blokadama se manifestuje i nasilje. Kako verbalno, tako i fizičko. Ima tu čak i prinude, kao i upotrebe maloletnika u političke svrhe. Svedoci smo i pretnji i zastrašivanja upućenih na ime predsednika države i njegove porodice. Bilo je u početku protesta i uništavanja narodne imovine. Treba li nam to? Principijelno ne, ali to u praksi političke borbe postoji, kako kod nas, tako i u svetu. To je politička stvarnost iz koje se mora što pre izaći. Ali je problem ko je pobednik, a ko je gubitnik. Pobednika nema, a na gubitku je naša draga Srbija. Ona se ovim ekonomski i politički podriva i gubi ugled u svetu.

Postavlja se pitanje do kada će ovo da traje i šta posle toga? Odgovor je teško dati. Tu se moraju analizirati subjekti i njihovo politički zahtevno ponašanje. Predsednik i vlada su, kako javno kažu, ispunili sve zahteve protestnih grupa. I to je dobro. Sa tog aspekta izvršenja protesti bi trebalo odmah da prestanu.

Ostali politički akteri su složeniji za analizu. Primera radi, studentska grupacija može da traži i ispostavlja nove i dodatne zahteve. I može da protestuje, teoretski, dok ne prestane delatnost pojedinih fakulteta. Skupštinske stranke i njihovi predstavnici mogu da se komotno i navijački „brčkaju” na muci vlasti. Opet, gledano teoretski, njima odgovara da se što duže blate predsednik, vlada, skupština i ostale državne institucije. Nisu bitan faktor u samostalnom delovanju.

Ali, ključni faktor protesta i blokada su prihodi učesnika. Ako nema prihoda, nema ni protesta. Većinu prihoda za sve učesnike (poslanike i studente) obezbeđuje vlada, organizovanjem ekonomije u državi. Zato treba biti oprezan u zahtevu za rušenje i omalovažavanje svega. Ako, primera radi, prestane delatnost fakulteta, nestaće, objektivno, i njihovo finansiranje.

Zahtevi protesta su da predsednik i vlada podnesu ostavke. To čujemo i vidimo. I tu je ključna odrednica trajanja protesta. Ali šta posle toga? Moguće su razne prolazne strukture vlasti. A šta posle toga? Samo i isključivo izbori. Ako moramo na izbore, onda ih treba što pre organizovati. Ne može manjina da odlučuje. Možda je ta manjina državno pametna, pa će svojim programom obezbediti vlast u Srbiji.

Ima tu još jedan faktor – Ustav Republike Srbije. Molim da se hitno primeni. Ne samo Ustav, već i ostalo zakonodavstvo. Ovo mora prestati.

Mirko Dragićević,
Beograd