Kruger park u oktobru

Sve češće se upitam: „O čemu se radi?” Nekako, čudnovato, teže se okreću, ispadne da smo mi, u dijaspori, nešto krivi?!? Zato što smo otišli? Ili: zato što smo otišli, i, kako-tako, možda, uspeli? Čitam: komentari iz matice stalno šalju istu poruku: „Pobegulje! Vama je lako…Dok se mi ovde mučimo…”

Sa kojim pravom? Šatro, nama je ovde upala sekira u med, dok se oni tamo muče…

Draga Moja Matice, to je stvar odluke. I ta odluka, svakako, ima svoju cenu. Neko možda voli da spava na podu, slobodan. Ili da čuči ispod mosta, pokisao, sa opuškom u uglu usana. Neko voli da leti…Neko se stalno vraća…Neko je setan, poneko je sretan…

Ja sam se oteo od utvara. Političkih. Socijalnih. Ličnih. Da probam drugačije: Mene su oterale utvare. Političke. Socijalne. Lične. Sećanja mi niko nikada neće uzeti. Lepše mi leže želje sa Kalemegdana ovde, nego tamo gde nisam mogao da ih doživim. Da li je to sreća kada se želja ispuni? Ili je to sreća dok se želi…

Ne volim kada mi ruše snove. Države, sistemi ili prolaznici. Jedan naš, drag mi čovek, reče: „Ne lomite mi bagrenje”. Meni je ceo Kruger park bagremar. S’ kraja na kraj. A u njemu…sve ono što malo ko može da doživi. Zečevi, košute, divlje svinje... Po neki leopard, nosorog ili slon. Kada sam tamo, uživam. U svakoj krošnji, rukavcu i oblaku. Slobodan sam. I svoj. Kako se to kaže, inokosan.

Ponekad, dok vozim kroz Park, zastanem. Sačekam da kornjača pređe preko asfalta. Ili ptica. Čak i zmija. (Iskonska veza sa Svetim Pismom, ili kratki kurs: „Kako da postanem agnostik?”) Ako već imam moć (kola = masa x ubrzanje), zašto da budem bezobziran? A žurim da vidim…hijenu, ili, možda, lavove. Pa dobro, možda, sledeće godine. Puste želje…

…Želeo sam, godinama, Jednu. Bila je sve ono… o čemu se sanja. U stvari, Sanja bi bilo dobro ime…. Nisam o tome razmišljao. Beše to neko drugo Vreme. Nečiji snovi su se ostvarili, moji nisu. A onda…

…Upoznao sam Drugu. I zavoleo. Jedna je bila san, Druga je volela mene. Onakvog, zaluđenog, kakav sam već…

A Druga je, lastavica moja, svila gnezdo, nama, ovde u „tuđini”. I izrodila naše klince, i održala nas. I postala Jedna. A ja sam ostao, bar se nadam, onaj isti, zaluđen, a, ipak malo drugačiji...

Prošlo je mnogo godina od tada. Retko se sećam snova…

Voleo bih da sam mogao da joj dam MOJU Firencu, kakve se sećam, ili MOJ Pariz, kamo sreće. I MOJ Prag je dobar, kada razmislim… A vreme nam prolazi… Sve sami slonovi, bivoli i nilski konji oko nas…Doćiće vreme…

…Uvek se setim onog Štrumfa i reči: „Ala volim da mrzim”. A ja, nešto, što sam stariji: ala volim da volim, dok me ima. Poneko možda i mrzi da voli, ali, šta da se radi? Tu su neka, sakrivena vrata u našim umovima, udariš par puta glavom, i otvore se…

…Volim Kruger park. Svet za sebe, parče planete gde smo svi „naši”, ili stranci, već kako se uzme...

Pa sada čitam kako smo mi, u dijaspori, mnogo je bolji prevod u rasejanju, nešto krivi? Tebi, Draga Matice?!? Krivi smo što se sećamo, iako, možda, sve ređe? Ili što nas ima?

A šta ako zaboravimo?...

Zato su tu.

Lavovi. Leopardi. Štrumfovi.