Ćukova priča za film

Svaki olimpijski pobednik ima nesvakidašnju priču za kraj godine. I izbor nikada ne bi bio pogrešan. Jeste u Parizu bilo bolje nego ikad izdanje Dušana Mandića, jeste selektor Uroš Stevanović ušao u knjigu svetskih legendi, ali ima i  jedna priča iz senke, priča koja bi bila dobra za odličan scenario i još bolji film.

Glavni junak bi bio Miloš Ćuk. Mirni Novosađanin, vrhunski igrač, momak koji je u karijeri osvojio sve. Kada su u pitanju olimpijske epizode, svaka od njih, a bilo su četiri, imala je svoj poseban pečat.

London 2012: Polako je zauzimao svoje mesto u timu sa srebrom na Svetskom prvenstvu u Šangaju, zlatom na Evropskom u Ajndhovenu. Po mnogima je bio siguran učesnik Igara u Londonu. Dejan Udovičić nije tako mislio, ostavio ga je kod kuće.

– Šta sam mogao da radim. Trener odlučuje, ali da mi je bilo teško jasno je svakome. Pogodilo me je toliko da se verovatno kasnije ne bih odazvao na selektorov poziv – pričao je Ćuk.

Rio 2016: Promenio se selektor, Savić je vratio Ćuka. Osvajao je sve, važan šraf u zlatnoj mašineriji. Rio je trebalo da bude kruna četvorogodišnjeg plana. I bio je, pobeđeni su Hrvati, ali bez Ćuka na srpskoj strani bazena.

– Bio sam, ali nisam igrao. Dva dana ranije sam se povredio, ruka je morala u gips, ali smo to morali i da krijemo. Zagrevao sam se, plivao, ali nisam igrao. Radost je bila ogromna, ali je ostao lični žal što nisam, makar malo mogao da zaigram.

Tokio 2021: Kakav šok. Na kraju priprema Dejan Savić se zahvalio zabezeknutom igraču, ostavio ga bez učešća. Nije samo Ćuk bio iznenađen, ali rezultat je Saviću dao za pravo. Drugo olimpijsko zlato koje je do tada standardni reprezentativac osetio samo na proslavi u jednom restoranu.

– Bilo pa prošlo. Jedino sam bio siguran da je moja reprezentativna karijera završena. Motiv, želja, ambicije... Sve je to nestalo. Za mene je to bio reprezentativni kraj.

I tada stiže četvrta epizoda. Dejan Savić ga nije ni zvao posle Tokija, bio je svestan da je zajedničkoj priči kraj. Ali, novi selektor Uroš Stevanović nije tako mislio. Počeo je da zove, da „igra presing” i vrši pritisak na Ćuka da se vrati. Posle šestog mesta na Svetskom prvenstvu u Dohi sve je dobilo na zamahu.

– Prvo sam govorio da nisam spreman, zatim sam mu kazao da sačekamo da vidimo kakav ću da budem, kako ću da se osećam.

Stevanović je znao da se stvar pomerila. Znao je i Ćuk, jer je počeo da radi više nego ranije, nekada i sam u bazenu.

– Nije mi bila želja da se karijera završi na način na koji se činilo da se završila. Mislio sam da treba da bude lepše. Imao sam dogovor sa klubom na Malti da igram letnju ligu, moglo je da bude opuštajuće, lepo.

Nešto mu nije dalo mira i početkom juna je Stevanoviću rekao:

– Dolazim.

Klub sa Malte je sve znao i sve razumeo. Nikada Ćuk nije bio igrač koji se isticao van bazena, ali se sada sve promenilo Želja da igra donela je energiju koja je sve iznenadila, sve osim njega i selektora.

– Bili smo agilni, rad je bio izvanredan, ništa mi nije smetalo. Van bazena smo bili zajedno, imali atmosferu. Tada sam rekao, samo da budemo zdravi, ako budemo pravi i medalja će biti zlatna.

O Parizu se sve zna. I hod po mukama u grupi, ali je tu iskustvom držao atmosferu.

– Pričao sam momcima da rival uopšte nije važan. Važno je samo da mi budemo kakvi treba da budemo. Na sve to je sastanak sa Novakom učinio svoje. Digli smo se kad treba.

Igrači su kasnije pričali da ih je nosio, između ostalog, i Đoletov zarazni optimizam.

– Svaki dan je dolazio i pričao: „Momci, još deset dana i četiri sata do osvajanja zlata”.. Uvek bih se tada prekrstio, a svi smo shvatili da je to deo pobedničkog rituala – govorio je Strahinja Rašović.

– Da budem pošten: svi su nas potcenili. Ne samo kod kuće, već i u Parizu. Gledali su nas pomalo sažaljivo kao „šta vi možete”. A mi smo znali da smo spremni, da posedujemo kvalitet i predstavljamo Srbiju koja ima svoje mesto uvek u vrhu.

U četvrtfinalu je dodao Jakšiću loptu da u poslednjem sekundu sa pola bazena zaledi Grke.

– Znao sam da će da uđe. Potom smo odbranom ugušili Amerikance. Bio je ostao samo jedan korak do zlata. Ispraznili smo se posle Amerike, ali smo imali vremena da napunimo baterije.

Na dan finala je pričao igračima:

– Još sedam sati i 24 minuta do primanja zlata.

I negde pri isteku tok roka, 37 sekundi pre kraja, postigao je svoj treći, ukupno poslednji gol u meču za zlato. Podigao je obe ruke uvis, okretao se u vodi. Srbija je pobedila Hrvatsku s 13:11, treći put uzastopno je postala olimpijski pobednik. U senci svega Ćuk se lično naplatio.

– Možda nećete verovati, ali sve, svaki detalj sam sanjao. I igre, i finale, i taj šut koji ulazi. Koliko puta? Ko zna, ali sam jako želeo da se dogodi taj momenat. Da igram finale, da to budu Hrvati, da šutiram i pogodim. Imao sam to u glavi i dogodilo se – mirno je pričao posle Pariza kao da se ništa nije desilo.

I, što bi on rekao, to je to. Šta mislite, da li bi neki vrsni scenarista mogao od ovoga da napravi nešto veliko za bioskopske sale?