Uputstvo za posao
Nemate neko znanje, nemate ni škole, ni radno iskustvo, ali ste na vreme postali član neke stranke, radili ste u njoj godinama, prošli ste sve stepenice od političkog ubeđivanja građana po modelu „od vrata do vrata“, preko uličnih štandova sa reklamnim materijalom vaše stranke, do redovnih sastanaka na kojima se raspravlja i o problemu pirata u vodama Somalije.
Dakle, ako ste sve to prošli i ako ste prosečno pametni imate šanse da dođete u obzir za članstvo u nekom upravnom odboru. Ne mora to da bude ni neka jaka firma, od tri do četiri sastanka upravnog odbora godišnje i sasvim pristojna redovna mesečna sinekura. Veze između politike i privrede koje postoje još iz komunističkog doba i koje nikada i nisu prekidane. U društvima u kojima primat imaju novac i moć velike stranke pretvorile su se u makromehanizme koji se bave nemilosrdnim osvajanjem dominirajućih položaja. Politika je tako postala običan vulkanski krater i to ne zbog zlobe političara, već zbog zahteva koji su proistekli iz funkcije stranaka u masovnoj demokratiji, odnosno zbog potrebe da se preživi. Jer, sudbina stranaka oscilira između osvajanja vlasti i beznačajnosti. No, kako je to osvajanje skupo, onda i finansiranje tog projekta predstavlja najveći izazov sa kojim se suočava demokratski sistem u svim zemljama sveta.
Negde se političke stranke, između ostalih modela, finansiraju i putem privatnih donacija, koje su skoro uvek tajne i nezakonite. Tajne donacije, koje su neophodne za opstanak i uspeh političkih stranaka, uvek se daju u zamenu za neke usluge i predstavljaju izvor korupcije. To onda dovodi do demonizacije političara i anatemisanja stranaka. Bez ozbiljnog renoviranja ukupnog demokratskog funkcionisanja, koje će favorizovati političku pedagogiju, učešće građana i kolektivnu solidarnost, odnosi između politike i „donatora“, pa tako i upravnih odbora, neće se brzo promeniti. Naime, naivno je verovati da sa razvojem civilizacije i demokratije raste i naš moral. Zapravo, kod profesionalnih političara pojedini poroci u demokratiji dobijaju čak i civilizovanu suptilnost.
Dok većina građana Srbije glasa za oprobane političare i političke opcije, dok skoro trećina njih i ne izlazi na izbore, dok omladina svoje čežnje, sa izuzecima kao i svuda, zadovoljava u Mekdonaldsovim restoranima i šoping-molovima, dok nacija sanja odlazak na Svetsko fudbalsko prvenstvo, što će biti i najveća srpska pobeda posle Prvog svetskog rata, kritičkih rasprava srpskih intelektualaca oko sudbine ove zemlje na putu ka Evropi gotovo i nema. Postoji li recept za bezbolnu evropeizaciju, odnosno za univerzalnu sreću?
Opšta sudbina svih snova jeste da imaju svoj kraj. Čovek mora da se probudi u Evropi, misli se uvek i isključivo na EU, ili u zemlji istočno od Zapada. Bugarsku i Rumuniju ne računam. Zbog toga se kod nas mimo nas odvija privatizacija, skoro nikakva denacionalizacija, ali zato sasvim uspešna globalizacija. Za mlade, za one koji to mogu da shvate, a ne žele dugo da čekaju, ostaje da na vreme krenu „od vrata do vrata“. Poneka školica može, ali i ne mora.Posle će se već naći i neki upravni odbor. A do tada ćemo se svi skupa možda i probuditi u raju. U EU! Jer, Srbi uvek sanjaju na dva jezika, od kojih je jedan srpski.