Kad irvasi postanu tehnološki višak

Srbija i svet biće 2025. godine zbrka svega onog što se brzo menja, bez vremena za zaustavljanje i razmišljanje. Izgledaće kao ogroman grad sa svetlima koja trepere, s hiljadama ekrana koji vam odvraćaju pažnju. Ljudi će biti povezani, ali i otuđeni, sa svojim digitalnim čudesima, ali bez stvarne bliskosti.

Svet će biti podeljen u mikrosvemire, gde će svako imati svoj način života, svoju stvarnost, svoju politiku, a društveni slojevi biće međusobno udaljeniji nego ikada. Dronovi će nam donositi pakete eksploziva ili picu, zavisi od toga kakve smo sreće.

Ljudi će, naravno, tragati za nečim dubljim, ali će biti toliko umorni od tehnologije, toliko zasićeni informacijama, toliko smoreni politikom, da će početi da zaboravljaju kako je to biti „živo biće” u pravom smislu tih reči. U medijima će se stalno diskutovati o novim tehnologijama, novim načinima života, novim konceptima, ali duboko u svim tim razgovorima biće tihih, pomalo turobnih pitanja: da li je ovo svet koji smo želeli?

Naravno da nije, ali i Srbija i svet ostaće zatočenici kontrasta između naprednih tehnologija i staromodnih vrednosti, između brzih promena i zaboravljenih tradicija, između sreće koja je na ekranu i tuge koja se oseća u tišini. A mi ćemo biti razapeti između onoga što smo sanjali da budemo i onoga što smo postali.

Ko smo mi? Robinzoni u megapolisima, u okeanu neostvarenih želja? Konektovani na pametne telefone, gledamo u pametne televizore, poneki žive u pametnim zgradama, ali udaljeni jedni od drugih svetlosnim godinama. Uzgred, toliko se i putuje s kraja na kraj Beograda. Stići ćete na cilj, izgubljeni u svemiru!

U svetu u kojem algoritmi odlučuju o svakom našem koraku, čak nam ih i broje, potom špijuniraju gde smo popili kafu ili skrenuli s puta, a onda nam mere krvni pritisak, a potom šalju mesečne izveštaje, kako možemo da budemo zaista „mi”? U potrazi za napretkom, stvorili smo mašine koje misle, ali ih nismo naučili da osećaju, mada se, doduše, događalo da se VI zatreska u nekog od pisaca koji je četovao s informatičkom spodobom. Teško da su posle izašli na piće, osim ako je tip stavio čašu viskija na laptop i prosuo malo po tastaturi, da dotičnoj osveži superpamet.

I pored takvih, sporadičnih dokaza o pobuni, naša svakodnevica postaje neprepoznatljivo digitalna i u njoj smo samo podaci koje veštačka inteligencija procesuira i koristi. Najpre za korporacije i obaveštajne agencije. Potom će zavladati i njima.

Tu nije kraj. U dubinama digitalne sfere postajemo statistike, slike bez duše, entiteti koji teže da zadovolje zahteve algoritama, a ne vlastite potrebe. Veštačka inteligencija, koja je trebalo da nas oslobodi, postepeno preuzima funkcije koje su nekada bile isključivo naše pravo: umetnost, kreativnost, pa čak i međuljudske odnose. Kroz aplikacije, algoritme i analitiku, sve postaje predvidivo, izračunato i unapred određeno.

Ali šta se dešava s čovekom u radnom logoru novog doba? Zar još nije pobegao na selo da gaji paradajz? Šta čeka? Jer, u svetu u kojem je svaka odluka izračunata, a svaka emocija analizirana, nestaje spontanost, ona neuhvatljiva iskra koja nas je činila živim. Čovek više nije gospodar svog života, već postaje samo korisnik, podložan diktatu sistema. Otuđenje postaje stanje u kojem ne znaš šta je autentično tvoje, jer je sve već odlučeno, još pre nego što si počeo da razmišljaš.

U novom svetu sve postaje simulacija, a stvarnost gubi svoje značenje. Usamljenost je postala neizbežna, jer nijedna tehnologija ne može da zameni ono što je uistinu ljudsko: sposobnost da stvaramo, da se povezujemo i da budemo nesavršeni.

Osećate li se kao zombiji na pokretnoj traci, dok sedite, radite ili ste zbrisali na odmor? Odgovor je pozitivan. U takvom svetu, savremeni homosapijens postaje samo hologram svoje prošlosti.

Otuda osećaj da smo juče slavili doček 2024. godine, uz kontradiktornost da imamo utisak kako su neki događaji, recimo, lokalni izbori u Srbiji, bili pre sto godina, a ne pre svega šest meseci. Takođe, da su Izrael i Iran razmenjivali rakete i dronove u prošlom veku. I da je prošle godine oslobođen Džulijan Asanž. Konačno je sklopio dil s Amerikancima. Zašto je to tako?

Odgovor je jednostavan. Lepe stvari nam toliko nedostaju, da stvaramo iluziju da su nadohvat ruke. Dakle, kao da se dogodilo juče. Ili će se dogoditi sutra. Ko, recimo, mari za izbore u Srbiji? Ionako se održavaju često, a svaki izborni proces liči jedan na drugi. Slično je s ratom na Bliskom istoku. Ionako nikad neće prestati.

Svašta će se događati u 2025. godini, naročito kad ustavna ovlašćenja predsednika Amerike 20. januara preuzme Donald Tramp. Ali, suština naših robinzonskih života ostaće ista. Veličanstvena beskorisnost u kojoj ćemo sve više raditi kako bismo sve više trošili. Da li ste proverili svoj mejl? Zar niste već naručili nešto što vam je najmanje potrebno?

Prvi januar provešćete šaljući stotine novogodišnjih es-em-es čestitki i čitajući one koje su vam stigle, održavajući tako prijateljstva i poneku ljubav na daljinu, zamenjujući poljupce i zagrljaje emotikonima i uglavnom nepismenim, kratkim porukama. Imaćete osećaj kao da ste kopali. Ako vam zafale inspiracija ili vreme, aparat pametnjaković će vam isporučiti tipske poruke. Samo kliknete i šaljete. Onda čitate poruke koje su poslate vama. Tako je nastala praznična piramidalna šema imitacije života. I Deda Mrazove sanke će biti na elektronski pogon. Gde će biti irvasi? Ostaće u Laponiji, kao tehnološki višak.

Kada će stići 2026? Imaćete osećaj – već prekosutra. Sve ono što se dogodi između, ostaće upisano kao još jedna oda ljudskoj gluposti, egoizmu i pohlepi.

Zato, srećna Nova 2025! Zar je već stigla? Kad pre?