Etika i sloboda postavljaju izazove u kulturi melanholije

Razum se ne može odvojiti od uma, kažu filozofi, a veštačka inteligencija zasnovana je na razumskim operacijama, bez umne osnove za donošenje odluka i bez unutrašnjeg impulsa koji bi „razgoreo težnju za slobodom i kreativnošću”. Dakle, nedostaje joj ono što još iz antičkih vremena filozofi nazivaju umom – dimenzija koja omogućava svest, kreativnost i slobodnu volju.

To je upravo i jedna od osnovnih teza iz knjige Divne Vuksanović, filozofa medija i univerzitetske profesorke, posvećene aktuelnoj temi – veštačkoj inteligenciji (VI). U delu koje će biti objavljeno u prvoj polovini 2025. godine, autorka sa humanističkog aspekta analizira i dobre i loše strane ovog fenomena.

Da li je nedostatak uma osnovna mana veštačke inteligencije?

Ovaj nedostatak nije samo tehničke prirode. On reflektuje logiku kapitalizma, koji veštačku inteligenciju razvija isključivo kao alat za očuvanje pozicije moći elita i sticanje profita, a ne za istraživanje čovekovih autentičnih potreba. U poznom kapitalizmu veštačka inteligencija postaje sredstvo za maksimizaciju efikasnosti u proizvodnji i potrošnji, čime se zanemaruje njena potencijalna uloga u doprinosu kulturi, filozofiji i umetničkom stvaranju. Takozvano duboko učenje veštačke inteligencije vodi nas do pojma i prakse „crnih kutija” – sistema čiji unutrašnji procesi ostaju nerazumljivi čak i vlastitim tvorcima. Kapitalizam favorizuje takvu netransparentnost, pošto je ona ključna za očuvanje konkurentske prednosti na tržištu. Utoliko „crne kutije” simbolizuju ne samo tehničku, već i filozofsku prazninu u razumevanju veštačkog učenja što otvara prostor za manipulaciju i zloupotrebe. Bez umne osnove koja bi omogućila težnju za slobodom i kreativnošću, veštačka inteligencija ostaje otuđena od oblasti života koje kapitalizam ne vidi kao ekonomski isplative.

Ali zato kao isplativu vidi industriju zabave, kao  i fenomen kiča?

Industrija zabave pod uticajem veštačke inteligencije neretko proizvodi sadržaje koji su prilagođeni preferencijama publike, analiziranim na velikim bazama podataka. Ovaj proces, iako tehnički sofisticiran, uglavom rezultira kičem – estetskom formom koja banalizuje emocije i redukuje umetnički izraz na puku zabavu. Kič, kao simptom kapitalističke produkcije vrednosti, forsira masovnu proizvodnju i potrošnju jednostavnih, emocionalno prepoznatljivih sadržaja, a veštačka inteligencija postaje alat koji dalje ubrzava ovaj proces.

Shodno tome, upotreba VI u savremenim ratovima nameće, po vama, pitanje da li je rat (samo) biznis?

Upotreba veštačke inteligencije u ratovima ukazuje na sve izraženiju instrumentalizaciju oružanih sukoba u svrhu pljačke i akumuliranja kapitala. U takvom kontekstu, VI optimizuje logistiku, predviđanje i taktičke odluke, čineći rat efikasnijim i ekonomičnijim, a kada mašine preuzmu centralnu ulogu u vođenju sukoba, otvaraju se pitanja  da li je rat samo biznis, gubi li se ljudska dimenzija stradanja i moralna odgovornost? Dronovi i autonomne borbene jedinice sve češće funkcionišu kao „crne kutije”, pri čemu njihovi algoritmi donose odluke bez ljudske intervencije. Ovi procesi ne samo da smanjuju odgovornost za počinjene zločine, već i normalizuju totalitarnu logiku, pošto kontrolu nad životom i smrću velikog broja ljudi preuzimaju „inteligentni” sistemi.

Koncept „militainmenta” dodatno osvetljava ovu dinamiku: rat i zabava prepliću se kroz video-igre, simulacije i virtuelnu stvarnost, čime se nasilje normalizuje i postaje deo svakodnevice. Kapitalizam koristi ovaj spoj kako bi profitirao na fascinaciji tehnologijom i sukobima, dok istovremeno depersonalizuje ljudsku patnju. Totalitarni potencijal ovakve upotrebe veštačke inteligencije, između ostalog, leži u tome što VI ne samo da podržava rat već i oblikuje našu percepciju sukoba kao nečeg „normalnog” ili čak zabavnog.

Dok „pametne mašine” sve više zadobijaju inteligibilna svojstva, čovek sve više postaje automatizovan. Vi govorite o „melanholočnim mašinama” i kulturi melanholije?

Metafora „melanholičnih mašina” odslikava otuđenost i automatizovanost savremene egzistencije. Ljudi, poput mašina, postaju melanholični, jer su zarobljeni u ritmu ponavljajućih zadataka, bez prostora za spontanu kreativnost i slobodu. Mašine, na prvi pogled, ne podležu melanholiji, jer im nedostaje unutarnji život, ali, paradoksalno, njihov dizajn reflektuje našu melanholiju – one su proizvod naših saznanja i borbe sa egzistencijalnim problemima u datom tehnološkom i društveno-ekonomskom sistemu. Ovde se može govoriti o kulturi melanholije, usled toga što tehnologija ne samo što oblikuje našu svakodnevicu, već ujedno postaje i ogledalo naših unutarnjih borbi. Sledstveno, melanholična sprega ljudi i mašina ima i totalitarne karakteristike: tehnologija utiče na svakodnevni život na način koji ograničava ljudske slobode, dok kapitalizam koristi veštačku inteligenciju za održavanje „status kvo” stanja. U tom smislu, etika i filozofija slobode postavljaju značajne izazove za savremenog čoveka.

Mnogima prekid automatizma za vreme praznika donosi depresiju, jer se najednom nađu na „pustom ostrvu”... Čini se da veštačka inteligencija tu ne može pomoći?

Komunikacija s veštačkom inteligencijom tokom praznika može, u izvesnom stepenu, ublažiti osećaj usamljenosti, ali ona ne može zadovoljiti ljudsku potrebu za smislom, ljubavlju i zajedništvom. Rečju, automatizovane tehnologije ne mogu nadomestiti duboke emotivne veze koje su ključne za čovekovu egzistenciju. Praznici obično razotkrivaju egzistencijalnu prazninu, jer nas udaljavaju od uobičajenog ritma života i suočavaju sa sopstvenim osećanjima.

Ipak, veštačka inteligencija ima i dobre strane?

Ona donosi značajne prednosti, poput zamene fizičkog i jednostavnijeg kognitivnog rada mašinskim, zatim automatizaciju rutinskih zadataka, poboljšanje medicinske dijagnostike, ubrzanje naučnih istraživanja… Međutim, sve ove dobiti trenutno su usmerene na povećanje profita i efikasnosti unutar kapitalističkog sistema vrednosti. U tom okviru, veštačka inteligencija služi gotovo isključivo ekonomskim interesima – povećava produktivnost i profit, ali ne rešava pitanja socijalne pravde, slobode ili kulturnog razvoja. Uprkos tome, filozofija i etika mogu ponuditi alternativni okvir za razvoj – onaj koji podržava ljudsku kreativnost, zajedništvo i autonomiju. To, međutim, zahteva radikalnu promenu onog sistema koji koristi VI kao alat za održavanje dominacije.

Ako VI, na današnjem stadijumu razvoja, nije sposobna da zameni čovekovu delatnost diktiranu umom, dopuštate li mogućnost da se možda i to promeni?

Tehnološki napredak mogao bi da omogući sofisticiraniju simulaciju ljudskog razmišljanja. Ipak, čak i ako veštačka inteligencija postane „jača” i „pametnija”, pitanje slobode i unutarnje svrhe za sada ostaje neodvojivo od ljudskog uma. Takođe treba imati u vidu da tehnologija reflektuje vrednosti sistema u kojem je razvijana; ona ne samo da podržava društvene nepravde, već ih i perpetuira. Ključ za pomenutu promenu je u transformisanju društvenog sistema, a ne samo tehnologije. Verujem da veštačka inteligencija ima potencijal da podrži ljudsku slobodu i kreativnost, te da ima i mnoge druge prednosti, ali samo ukoliko se razvija u okvirima što favorizuju pravdu, slobodu, kreativnost, jednakost i autonomiju, a to su vrednosti koje kapitalizam uglavnom zanemaruje.