Nije potrebna Nobelova nagrada da bi neko bio srećan

Sreća je u sekundi, kako mislimo tada, kako se osećamo. To su te sekundice u kojima udahneš duboko. Ne treba ti Nobelova nagrada, niti titula na Vimbldonu da bi bio srećan. Možda je dovoljna i jedna ruža ili čašica rakije, istakao je u „Politikinom” podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” Nenad Janković – dr Nele Karajlić, multimedijalni umetnik, muzičar, pisac, glumac i kompozitor.

On je naglasio da sebe gleda kao čoveka koji je na početku karijere i da su velike stvari koje treba da uradi negde ispred.

– A na sve ovo što sam uradio do sada, kao onaj neimar u „Mostu na Žepi”, ne okrećem se. Naravno da je dosta toga ostalo iza mene i da je zanimljivo. Dosta je čudan čitav taj opus, a nije on bio rezultat neke moje želje da budem takav kakav sam na kraju ispao i da se bavim različitim umetnostima kojima sam se bavio. To nije bio moj cilj, nego je jednostavno život tako režirao. Kada čovek pogleda bolje, dešavaju vam se neke stvari koje vam promene čitav životni tok. A meni su to učinile jedna serija, jedna ploča, jedna knjiga. I to je negde pravilo i određivalo moju dalju putanju. Kada smo počinjali da sviramo, početkom osamdesetih godina prošlog veka, niko od nas nije mislio da će se time ozbiljno baviti. Mi smo svi bili studenti, imali smo ideju da se okupimo i da svojim pesmama malo prodrmamo javnost, da pokušamo da promenimo svet nabolje. To nam je bila osnovna ideja. Pripadali smo pank generaciji koja je imala ideju da dobar bend može da bude samo onaj koji ima jedan album i koji se posle tog albuma raspadne. I naši najveći idoli tog vremena „Seks pistolsi” su upravo to i napravili. Napravili su jedan album koji je potpuno promenio čitav tok popularne kulture i muzike, ali posle toga nisu napravili ništa. Da je meni neko rekao da ću 45 godina kasnije govoriti u podkastu „Politike” o tome, ja bih te 1980. godine rekao da je lud – istakao je dr Nele Karajlić.

Za humor kaže da je nešto čime je bog darovao čoveka nezasluženo i da on jeste na neki način otklon od svega.

– Ja sam pripadnik onih ljudi koji misle da bez humora ne sme biti ništa, pa ni sahrane. To je neki najljudskiji vapaj za životom, osmeh i dobar provod. Ja ne volim inače ni velika umetnička dela koja nemaju neku dozu humora. Naravno, uz izuzetke, kao što je recimo Dostojevski… Teško da mu je bilo smešno dok je pisao svoje knjige. Ali, recimo, čak i kod našeg Ive Andrića možete da nađete u nekim delima, iako ga doživljavam kao zamišljenog čikicu, neku određenu „provalu”. Moj najveći idol je svakako Radoje Domanović, jer je on ceo svoj opus i sva svoja dela i genijalne priče sazdao od humora. Kada je reč o filmovima, nije važno koji je žanr neki film, da li je ovakav ili onakav, da li je blokbaster ili neka jeftina produkcija, meni je jako važno da ima humora. I u tim najozbiljnijim filmovima gde ginu stotine hiljada ljudi i gde su naši junaci uvek na ivici života i smrti, kao što je recimo film „Kum”, postoji ono nešto zanimljivo, kada jedan glumac kaže drugom da mu nudi ponudu koju ne može da odbije. I vidite da je u pitanju onaj slatkasti mediteranski humor – smatra Karajlić.

Njegova knjiga „Fajront u Sarajevu” je naišla na pozitivne kritike čitalaca, a s druge strane njegov odlazak iz Sarajeva u Beograd 1992. godine neki ljudi ocenjuju kao „fajront”, smatrajući da je trebao da ostane.

– Legitimno je da ljudi imaju svoje mišljenje. Ja sam tu odluku doneo na osnovu svega onoga što sam predvideo da će se dogoditi. I, nažalost, bio sam u pravu, a to što sam predviđao – ljudi su videli u „Top-listi nadrealista”, tako da nema laži, nema prevare. A s druge strane, knjiga „Fajront u Sarajevu” sve je samo nije fajront, nego je ispala početak moje književne angažovanosti, jer njen uspeh mi je ulio dodatno samopouzdanje i dao je signal mojoj izdavačkoj kući „Laguna” da nastavim dalje. I onda sam nakon „Fajronta” napisao još tri knjige, tako da sam na neki način postao pisac. Iako ne volim za sebe da kažem ništa konkretno, ja imam toliko Neleta u svojoj glavi da bih sam odavno prevazišao sve moguće vrste šizofrenije. Jedan od njih, jedan Nele koji živi u mojoj glavi je taj koji piše knjige i taj „Fajront u Sarajevu” je za mene bio zaista veliko iznenađenje. Bio sam uveren da imam neku svoju tvrdoću prema publici koja je pratila čitav moj rad od ranih osamdesetih godina prošlog veka do 2014, kad je „Fajront” napisan. Ali nisam imao ni jednu jedinu pretpostavku da bi se to moglo pretvoriti u bestseler. A „Fajront” to jeste. Mislim da je to zato što su u „Fajrontu” obrađeni svi mogući mitovi stare Jugoslavije, od nje same, preko druga Tita, rokenrola, popularne kulture, grada Sarajeva. To je Periklovo doba naše kulture i naročito mog rada – kaže gost našeg podkasta.

Na pitanje šta mu zameraju u Sarajevu, on odgovara da je to nešto neizlečivo.

– Tu postoji jedan problem identiteta, da se nešto što se uspostavljalo u toku te eksplozije popularne kulture u Sarajevu u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka više tu ne nalazi. I taj identitet je neophodno pronaći da bi se zaboravio Nele. Da li je postojalo nešto drugo što je imalo isto takav jak odjek u Jugoslaviji, odnosno kako danas kažemo u regionu, na mene verovatno niko ne bi ni pomislio jer ja sam bio samo u jednom od deset hiljada malih bendova koji su svirali po Jugoslaviji i jedan od deset hiljada kao bajagi glumaca koji izvode svoje kerefeke na televiziji i na filmu. Međutim, identitet je mnogo teška stvar da se izgradi. Svedoci smo pomame jezika, tako da ispada da sada znam jedno šest stranih jezika, da govorim fluentno, o čemu smo mi pravili skeč još pre nego što je ta histerija u vezi s imenom jezika počela, i to još dok se taj jezik zvao srpskohrvatski. Tako da je jezik jedan od elemenata identiteta. Sve je to proces, ništa tu sad mi ne možemo ubrzati. Ali neke stvari se pomeraju u nekom pravcu. Određeni delovi bivše Jugoslavije počeli su da imaju neki jači osećaj samog sebe, pa je automatski komunikacija sa njima mnogo lakša. Ne bih sad ulazio u direktnu politiku. Nadam se da će komunikacija biti normalna i da će svi zaboraviti Neleta i činjenicu da je on, ne znam kojeg aprila 1992. napustio grad – ističe naš sagovornik i dodaje da je svestan da je u vreme dok je živeo u Sarajevu bio antizvezda po prirodi stvari, jer je „Zabranjeno pušenje” bio jedini bend u istoriji rok muzike koji nema svoj logo i vizuelni identitet.

– A toliko nam je bio jak vizuelni identitet bez ijednog organizovanog i plaćenog dizajnera. Ali taj grad je imao dva puta u svojoj istoriji tu vrstu eksplozije. To je bilo vreme Mlade Bosne u drugoj deceniji 20. veka i eksplozija rok muzike, odnosno popularne kulture sedamdesetih i osamdesetih i taj novi primitivizam je bio značajan toliko što je Sarajevo stavilo u centar sveta i to je bila naša najvažnija umetnička akcija koju smo uspeli da uradimo. Uradili smo to da se svi veliki svetski događaji naročito u „Top-listi nadrealista” dešavaju baš u Sarajevu. I da tu budu i predsednik Amerike, predsednik Rusije, vanzemaljac, Aristotel, da svi oni govore čaršijskim žargonom. Zahvaljujući tome Sarajlije su stvarno pomislile da su centar sveta, ali kasno im je bilo rečeno da je to bila šala „Top-liste nadrealista” – dodao je naš sagovornik.

Želja mu je da trilogija koju je napisao, „Solunska 28”, doživi ekranizaciju.

– Kad sam došao u Beograd kao izbeglica, javili su mi rođaci da sam jedan od vlasnika kuće u Solunskoj ulici na broju 28, koju je izgradio moj pradeda pre 100 godina. I, naravno, ja u toj kući nisam nijednom zanoćio jer je bilo puno pretendenata. I bilo je i useljenih stanara. To je bilo ono vreme kada država odredi koliko će ljudi živeti na određenom prostoru. To je bila glavna inspiracija da počnem da pišem priču o Solunskoj 28. Postoji ideja i da se napravi ozbiljna rok opera ili neki Brodvejski spektakl o maršalu Josipu Brozu Titu. Tito je na neki način bio simbol svog vremena kada je popularna kultura kod nas doživela svoje zlatno doba, iako je suštinski ono najbolje snimljeno posle njegove smrti. Priča o njemu bila bi u stvari jedan prolaz kroz popularnu kulturu – dodaje Karajlić.

Popularnost je imala i predstava „FBI – dosije Tesla”.

– Nažalost, ta predstava nije mogla da održava sama sebe. To je bilo nerealno i kako smo ispucali donacije, onda smo se na neki način i ugasili. Ali znali smo da će to tako biti. Nismo ušli u to sa idejom da će se igrati večno. Nemoguće je bila skupa produkcija. Jedino što bi moglo da se napravi to je da se na neki način smanji na neku meru i da se postavi u nekom normalnom pozorištu. Mi smo igrali u SNP, igrali smo u dvorani „Borik” u Banjaluci i igrali smo u Sava centru – pojašnjava gost našeg podkasta.

On je govorio i o tome da je najveći broj nastupa imao u Parizu, da mu je bilo interesantno što je nedavno gostovao u Parohijskom domu u Ljubljani, da je čitav bend „Zabranjenog pušenja” više voleo posle koncerata da prespava kod drugara nego u skupim hotelima, šta će nam doneti veštačka inteligencija, o tome kako je nekada car bio onaj ko zna stihove Nerude, a danas onaj ko vozi skup automobil, ali i o susretima sa čuvenom fudbalerom Dijegom Maradonom…

Proteklu godinu naš gost bi želeo da „zaključa” i baci ključ kroz prozor, jer smatra da mu nije ostala u lepom sećanju.

– Ne znam ni šta će nam 2025. godina doneti jer se ceo svet nalazi na ivici rata, a znamo da je jedino izbegnut rat dobijen rat. Najvažnije je da nam se ne dogodi rat jer onda je sve ovo ostalo besmisleno. Što se ličnog aspekta tiče, u međuvremenu sam postao deda, pa je to, ipak, najveći uspeh koji sam postigao u životu. Ništa nije merljivo s tim. A tu je i galerija „Sanjaj”, koja je na neki način naš egzil. To je neko mesto u kome gajimo svetlost, umetnost koja ima neku svoju autentičnost. Nema velikog grada bez malih galerija. Jer ako hoćete da imate ozbiljan grad onda morate imati i to. Meni je drago da se na neki način taj galerijski život artikuliše, da su sve galerije Beograda uspele u prošloj godini da naprave dosta dobrih izložbi, da prodrmaju malo javnost i da su, ako ništa drugo, ta otvaranja prepuna ljudi, i to mladih ljudi. I to je veliki napredak – pojasnio je Karajlić.

U 2025. godini gost našeg podkasta je građanima poželeo da paze zdravlje, to je najvažnije, jer džabe je sve ako je čovek bolestan.

– A kako kaže moj drug: „Ma pusti zdravlje, da je malo para, pa neka sam malo i prehlađen” – zaključio je gost našeg podkasta.

Smrt brata – neprepričljiv šok

Jedan od najtežih trenutaka u životu za našeg sagovornika bila je smrt brata 2019. godine.

– To je neprepričljiv šok, nemam tu neke reči. Ako budem imao, napisaću najbolji roman svih vremena, jer je teško ako umete da nađete te reči koje opisuju bol i ono nešto što vam se dogodi kad vam neko tako drag ode. Čovek uvek krivi sebe kad neko tako ode, jer stalno misli da je on možda trebao, odnosno mislim da sam možda trebao nešto da učinim da se to ne bi dogodilo. Ali utešno je reći da kako vreme teče, tako svi oni koji su nas napustili ostaju u vašem sećanju, u vašem srcu, samo u onim najlepšim oblicima i onim najlepšim trenucima po kojima ih pamtite. Nećete više nikad zapamtiti neke ružne trenutke, ostaće vam samo oni lepi trenuci… I na kraju krajeva, mi ćemo ih sresti, ne možemo proći mimo toga. Kao što kaže Jovan Jovanović Zmaj u jednoj od svojih pesama, u pesmi mrtvima – „Čak i da tamo ne postoji ništa, mi ćemo biti zajedno”.

Zbog srca ostavio cigarete

Kada je doživeo infarkt srca, naš gost je morao da promeni način života. Kako kaže, najpre je morao da ostavi pušenje cigareta.

– Imao sam problem sa srcem i moj brat je imao problem sa srcem, a kad sam prvi put u životu bio u Prahovu, u jednom malom selu na Dunavu, i kad sam naišao na ljude koji su poznavali mog pradedu, onda mi je jedan od njih koji je bio najbolji poznavalac Prahova i njegove istorije rekao da je i naš pradeda umro maltene isto kao i moj brat, pao je nasred ceste. A to su, verovatno, najlakše smrti u smislu da nikoga da maltretiraš ako se razboliš, niti se ti maltretiraš, nego „cap” i u cipelama si. Držao sam se dosta dugo određenog nutricionističkog sistema, ali sam popustio u međuvremenu. Nisam planirao da imam više svirke, ali su me „đavoli” nagovorili 2018. godine da se vratim muzici. Shvatio sam da imam dosta lep život kad nemam tu vrstu pritiska. Jer taj pritisak je mnogo težak. Nisam ja to prepoznao, ali jeste srce – istakao je Karajlić.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU