Umetnici su povremeno gluvonemi, ali nam odjedared otvore vrata uma

Kao delo malo kog našeg pisca, stvaralaštvo Filipa Davida obraća se celovitosti ljudskog duha; s jedne strane, duhovnom nasleđu, mitskom i mističkom, božanskom u čoveku – što jeste njegova savest i svest o istini. S druge strane, prikazuje dehumanizovanu istoriju i stvarnost kakve jesu, bez iluzija. Svesnost sebe kao duha, ali i prisustva nedokučivih svetova u sopstvu, u jeziku i u stvarnosti, jasna granica koja dobro deli od zla, jedno je od ishodišta njegovog dela, kome je posvećen novi broj časopisa „Gradac”, u godini u kojoj je „Laguna” objavila „Priče o stvarnom i nestvarnom” Filipa Davida.

Po rečima urednika „Gradca” Branka Kukića o Filipu Davidu, kao piscu srpske književnosti iz njenog najkreativnijeg posleratnog doba, moglo bi mnogo toga da se kaže, ali je do sada malo toga stvarno i rečeno. Stoga ovaj tematski broj prikazuje njegove kratke proze, jedan filmski scenario, eseje, prepisku, kao i nekoliko intervjua.

„Kada se 1975. godine u časopisu ’Gradac’ javila ideja da bude prikazan novi oblik književnog izraza, podstaknut tada jedva poznatim piscima sa druge strane književne planete, pozvao sam Filipa Davida da učestvuje u tom malom književnom ritualu, i on se, uprkos svome ’ćutanju’ tom pozivu odazvao. Bio je to trenutak Velikog Prepoznavanja nove književne struje, kao da je zakucao neki novi sat. U umetnosti se – a kamo sreće da je tako i u današnjoj umetnosti – skrivalo nevidljivo, nepoznato i nemoguće. Ali kada dođu časovi otvaranja zaključanog, onda ugledamo nevidljivo i čujemo ogluvelo. Umetnici su povremeno gluvonemi, ali nam odjedared otvore vrata, vrata usta i vrata uma. Iz strpljenja i trpljenja uvek se pojavi novi dolazak”, napisao je u uvodnom tekstu Branko Kukić.

Za Filipa Davida, pisanje je traganje za arhetipskom matricom, za mitskom suštinom, a pravi vodič na tom putu je intuicija. „Ti trenuci unutrašnjeg nadahnuća prisutni su i u nauci, filozofiji; odjednom se neka stvar ili situacija, neki složen, do tada nerešiv, problem obasjava u svetoj jednostavnosti. Mističari su to nazivali unio mystica, sjedinjavanje s Bogom. Očevidno, postoji to ’treće oko’ zagledano u ponore iracionalnog, negde prema dubinama mitskog. Onaj ko ume da gleda tim okom drži u ruci alhemičarski kamen mudrosti i saznanja, pred njim se otvaraju kapije drugih svetova (...). Čitav taj spisateljski posao je težnja za savršenstvom. Postići čudo rečima, otkriti nove mogućnosti jezika, udahnuti dušu prikazama”, deo je priloga za jednu moguću autopoetiku Filipa Davida, dok on svoju poetiku naziva i „apokaliptičkim realizmom” iz današnje perspektive gledano.

Život pisca potpomognut je čudima i po tome je sličan životima običnih ljudi. Počev od braka oca Jevreja Aškenaza i majke sefardske Jevrejke, preko njihovog teškog života tokom Drugog svetskog rata, skrivanja majke i malog Davida , očevog pobedonosnog partizanskog ulaska u Novi Sad 1944. godine, život ovog pisca nalik je na priču, naročito u onim delovima koje je svako živ jednom iskusio – kada pomoć dođe nenadano i u zadnji čas, kao anđeoskom rukom vođena. „Eto, dogodi se i u nekom trenutku da život zavisi od čoveka koji se smiluje, spase tebe da bi spasao sebe. Bilo je, eto, više takvih događaja”, kaže Filip David.

Ali od poraznih zaključaka ostaje se bez reči: „Od više od pedeset članova očeve i majčine familije rat je preživelo možda njih petoro ili šestoro”, piše Filip David, dok govori o porodici koja je stradala u kragujevačkom masakru i u logoru Jasenovac.

Zbog toga njegova promišljanja bede, straha, mržnje, nasilja i nepravde – koji idu ruku pod ruku; primitivizma, gubljenja smisla i strahopoštovanja reči, a obitavanja ljudskih oblika čudovišta, imaju još jači smisao: „Jedan od osnovnih problema našeg vremena u tome je što je bilo previše onih koji su ’stajali i gledali’. Da li to znači da smo postali društvo čudovišta? Blizu je istine. U mračnim, izopačenim vremenima destrukcije, haosa i vladavine loših momaka, preobražavanje uvažavanog građanina, dobrog oca porodice, i uglednog čoveka karijere u čudovište, odvija se brzo, lako i jednostavno: dovoljno je samo stajati, gledati i ništa ne činiti”, deo je eseja Filipa Davida, dok u drugom kaže: „Primitivizam je izrugivanje duhu i istovremeno označava siromaštvo duha. Samoljublje bez ikakvog pokrića, oholost prema nemoćnima, poniznost prema gospodarima. Primitivci pišu istoriju samoobmana , a ’samoobmana je’, kako je kazao pesnik, ’ubitačna i za ljude i za narode’.”

Ovaj celoviti prikaz piščeve ličnosti neodvojiv je od njegovog prijateljstva, njegove duhovne srodnosti sa Mirkom Kovačem, Danilom Kišom, Borislavom Pekićem, ali i od te 1993. godine, kada mu je, kao uredniku dramskog programa u Televiziji Beograd jednog dana bio zabranjen ulaz u televiziju, i kada je zavladala „nemoć očiglednog”.