Gvozdena menažerija Miroslava Savkova

Ivanovo – Rad pančevačkog umetnika Miroslava Savkova, kritika svrstava u asamblaž i njegovu podkategoriju „otpadne skulpture” – skulpture ili reljefa sačinjenih od stvari koje su „zrele” za deponiju. Još dodaju da se sasvim uklapa u današnje vreme kada je taj „materijal” značajna ekološka tema u javnom prostoru. U novom ciklusu, koji je nastajao proteklih godinu i po dana, na jedan primenjeni način, on se ipak okreće čistom materijalu – metalu. Nagomilani metalni obručevi drvenih točkova, bačve, zavrtnji, šarke i razni okovi složeni su u nove, umetničke celine i premijerno je pred publikom u ivanovačkom domu kulture. Na prvi pogled samo haos, na drugi, ipak uređen i objedinjen postavkom nepretencioznog naziva „Skulpture”.

„Polazna tačka su prostor i igra geometrijom u diptihu i triptihu. Prethodno su me zaokupljali reljefi, sada je pred publikom skulptura i gvožđe u profilima različitih oblika. Iako na prvi pogled težak materijal, njegova obrada meni nije strana. Odrastao sam u kući u kojoj je to bio posao. Tako se ja u kovanom gvožđem osećam komotno i lako njime baratam, ali zato o idejama teško govorim. Radovi su jednostavno tu”, kaže za „Politiku”, Miroslav Savkov.

Ovoga puta skriveni u radovima su srodni upotrebni predmeti korišćeni u slično vreme. Gradeći skulpture različitih veličina, ta veza umetnika, Banaćanina, sa neposrednim okruženjem, prema oceni Igora Gardinovačkog, akademskog umetnika, prirodna je i neusiljena. Iako se tom povezanošću otvara i prostor za sentiment, Savkov uspeva da se uz autentičan odnos, uz autohtonost, udalji ka univerzalnijim i čistim likovnim vrednostima, zanimljivim, nenametljivim, s bezvremenom notom.

Uočljiv je, ističe dalje Gardinovački, savremeni misaoni i realni pejzaž – zasićen mnoštvom predmeta koji izlaze iz njihove primarno predviđene upotrebe. Savkov ih koristi kao plodno tlo da izgradi izraz svevremene potrebe čoveka, da zabeleži i podeli svoj utisak i odnos prema svetu.

„Estetizacija, estetski doživljaj, taktilnost u odnosu prema upotrebnim predmetima, njihovim konstruktivnim delovima, prema njihovom materijalu, mogu se osetiti posmatrajući radove. Kolorit je ukupno svedeniji, upravo zahvaljujući tananijem, dubljem i zrelijem uživanju u materijalu i to podseća na sposobnost ’uživanja’ u sudbini. Ovo je u skladu sa mojim shvatanjem, da Savkov, kao zreo čovek, umetnik, na zreo način i prihvata stvari oko sebe. Uživa u materijalu i njegovim malim promenama obojenja i reljefa, u mrljicama, Postoje namerno ostavljeni tragovi izvorne boje. Posebno su veći radovi često pročišćeni do uživanja u formi i materijalu, dok je poneki ostao blizak izgledu simbola”, objašnjava Igor Gardinovački.

Potpuno samouk, Miroslav Savkov stvara neverovatne svetove kojima vlada osobena emocija, radi po osećaju, dok ga tema drži, dok je ne zaokruži, a onda kreće u novi ciklus. Tako se za četiri decenije nanizalo neverovatnih 450 samostalnih i grupnih nastupa. On sam, uglavnom, misli da njegovim delima ne treba dodatnog objašnjenja, pa pušta da publika sama iščitava „poruke”.

„U svakom slučaju, mislim da je rečenicu koja zaokružuje srž potrebe za stvaranjem i uzbuđenja koje je održava”, rekao je sam autor. Na pitanje da li je određeni portret podstaknut specifičnim kontekstom (pa zato izgleda baš ovako), odgovara: „Nema neku drugu misao, u suštini je čovek.”