Teheranski oslonac u Moskvi

Iran je u novu godinu ušao suočen sa ozbiljnim izazovima koji testiraju njegov uticaj u „strateškim dubinama” Bliskog istoka i sposobnost da reši nagomilane unutrašnje probleme.

Frontovi koje je Izrael otvorio u Gazi, Libanu i Jemenu i likvidacija saveznika iz Osovine otpora oslabili su pozicije Teherana i stvorile vakuum koji Turska, zemlje Zaliva i Amerika brže popunjavaju od Islamske republike.

U vremenima kada se očekuje da se Izrael i SAD usredsrede na Iran, Teheran je na raskršću i brzo pokušava da umanji štetu jačajući savezništvo sa Rusijom i da posle pada Bašara el Asada, glavnog stuba koji je Teheranu omogućio poziciju regionalne sile, pokuša da kapitališe na razlikama između ključnih igrača nove sirijske scene.

Iranski predsednik Masud Pazeškijan sprema se da 17. januara, tri dana pre inauguracije Donalda Trampa, poseti Moskvu kako bi sa Vladimirom Putinom potpisao dugoočekivani sporazum o strateškoj saradnji.

„Sve to ima veze sa nuklearnim pitanjem”, upozorava jedan neimenovani zvaničnik izraelske bezbednosti koji veruje da bi Moskva Teheranu mogla da obezbedi tehnologiju neophodnu za atomsku bombu.

„Ono što tom programu još nedostaje je sposobnost proizvodnje bombe i postavljanje nuklearne bojeve glave na raketu”, tvrdi Izraelac uveren da bi Rusija u vezi s tim mogla da pomogne u znak zahvalnosti Iranu za pomoć u sofisticiranim dronovima i raketama srednjeg dometa tokom rata u Ukrajini.

Posle kolapsa bečkih pregovora o obnovi nuklearnog sporazuma koji je Donald Tramp jednostrano raskinuo 2018, Iran je pojačao program obogaćivanja uranijuma izazivajući zabrinutost SAD, Evropske unije ali i Agencije UN za atomsku energiju koja je zadužena da prati da Iran poštuje dogovorene limite.

Sumnja se da bi Iran brzo od granice 60 procenata obogaćenog uranijuma mogao da dođe do 90 procenata neophodnog za vojnu upotrebu, što Teheran godinama demantuje tvrdeći da je program namenjen za mirnodopske svrhe. U Iranu su takođe svesni da bi kršenje dogovora značilo uvođenje novih sankcija UN u vreme ozbiljnih privrednih problema u zemlji.

Vlasti u Teheranu nisu u stanju da nađu odgovore na ekonomske nedaće koji samo mogu da se pogoršaju. Nacionalna valuta, rijal, na nezadrživom je putu ka devalvaciji. Energetski problemi i kolaps elektromreže uzrokovali su zatvaranje industrijskih postrojenja. Iranski predsednik se dva puta izvinjavao naciji zbog nestašica struje pripisanoj lošem menadžmentu, korupciji i spoljnim pritiscima, zbog čega gubi poverenje javnosti.

Sudbina nuklearnog dosijea uskoro će biti u rukama Trampa, koji je već dao do znanja da će politika „maksimalnog pritiska” i ograničavanja izvoza iranske nafte biti jedan od njegovih spoljnopolitičkih prioriteta. Svesni takvih kalkulacija, vlasti u Teheranu već su najavile spremnost da, uz posredovanje Japana, sarađuju sa Trampovim timom.

Sporazum koji Pazeškijan treba da potpiše u Moskvi formira novu antiameričku i antiizraelsku osovinu i potvrđuje kurs rastuće vojne saradnje kakva poslednjih godina nije zabeležena od vremena islamske revolucije 1979. Šef iranske diplomatije Abas Aragdži bio je nedavno u Pekingu kako bi ubrzao potpisivanje strateškog sporazuma sa Kinom.

Rusija je Iranu isporučila savremene sisteme protivvazdušne odbrane – koji su u znatnoj meri uništeni tokom izraelskog napada na Iran u oktobru – kao i oružja, municije i opreme. Saradnja dve zemlje koje su tokom istorije imali turbulentne odnose posebno je intenzivirana od vremena izbijanja građanskog rata u Siriji, kada su i Rusija i Iran stali u odbranu Asadove vlasti.

Rusi su vojnom intervencijom novembra 2015. direktno spasli režim u Damasku, a Iran je doprineo finansijski i slanjem pripadnika Islamske revolucionarne garde, kao i boraca Hezbolaha iz Libana.

Sve se to srušilo kada su proturski islamisti iz grupe Hajat Tahrir el Šam munjevito zauzeli Damask a Asada primorali da pobegne za Moskvu, gde je dobio azil. I Iran i Rusija sada po Siriji pokušavaju da spasu šta mogu. Teheran delove uticaja, Moskva dve vojne baze na sirijskom Mediteranu.

Da li je zajednička sudbina dva gubitnika dovoljna da se Rusija odluči na nuklearno naoružavanje Irana? Izraelci, jedina nuklearna sila Bliskog istoka, dižu buku moguće i da bi pravdali eventualni napad na iranska nuklearna postrojenja, plan koji prethodne američke administracije nisu podržavale ali Tramp bi od te politike mogao da odustane.

Izvesno je da će se posle slabljenja Hamasa u Gazi i Hezbolaha u Libanu Izrael fokusirati na Iran. U kabinetu premijera Benjamina Netenjahua čuju se glasovi da bi trebalo požuriti sa obračunom pre nego što Iran uz pomoć Rusije obnovi sistem protivvazdušne odbrane i pre nego što eventualno ubrza radove na proizvodnji atomske bombe.

Premijerovi saradnici veruju da se Netanjahu nada sporazumu sa Hamasom u vezi s oslobađanjem preostalih jevrejskih talaca, dogovoru o normalizaciji odnosa sa Saudijskom Arabijom i – napadu na Iran.

Teheran je veoma aktivan na diplomatskom frontu kako bi politikom uzdržanosti sprečio direktnu konfrontaciju sa Izraelom. Šanse da do takvog napada dođe su male, ali ih ne treba isključiti. Baš kao što ni Moskvi nije u interesu da usred ukrajinskog rata u susedstvu dobije atomsku silu, ali ni to ne treba otpisati. Na Bliskom istoku stvarnost često zna da nadiđe maštu.

Mnogo toga će zavisiti od umešnosti vlasti u Teharanu da se prilagode novim realnostima. Biće to teška igra u kojoj su neophodni zaokreti i spremnost na kompromise kako bi Islamska republika sačuvala prestižnu poziciju u regionu i premostila probleme kod kuće.