S „kratkom klupom" ne možemo daleko

Nova godina je, sama po sebi, kovačnica želja. To je prilika da i u sportu pustimo mašti na volju, ali, realno, šta mala Srbija može u odnosu na ostatak sveta. Na primer, u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, kako je uobičajeno da se kaže za fudbal.

Od kada je samostalna država, njena fudbalska reprezentacija nijednom nije prošla dalje od prijemnog ispita. Iz devet pokušaja je pala na više od pola. Nije se upisala na Svetsko prvenstvo 2014. i na evropska 2008, 2012, 2016. i 2021.

A i kad se dočepala pozivnice, uvek je bila među onim svatovima za koje nije bilo mesta za glavnom sofrom, nego među onima koji bi se, posle kraćeg bavljenja u dvorištu, razišli svojim kućama. Od svih tih ruzmarina na reveru samo nam je jedan prirastao za srce – onaj što podseća na pobedu protiv Nemačke u Južnoj Africi 2010. To je, na našu žalost, samo mrvica od torti serviranih za zajednički sto, a kojima su se osladili drugi.Čak ni predjelo gotovo da nismo okusili. Na svetskim prvenstvima je reprezentacija Srbije odigrala devet utakmica (ako se pridoda i šampionat sveta 2006, na kome se zvala Srbija i Crna Gora, ali su igrali samo naši državljani, onda 12) i dobila ukupno samo dve (radovali smo se još samo protiv Kostarike 2018. u Rusiji). S evropskih prvenstava nijedna suza radosnica. Jedno jedino učešće, i to prošle godine, bez ijednog potpunog uspeha.

Dakle, na 15 megdana (ako se računa i ona sa štitom SCG) samo dve pobede. U sedlu smo ostali još tri puta (jednom nerešeno na svetskom prvenstvu i dva puta na evropskom), a oboreni smo s konja čak 10 puta!

Nisu bolje prolazili ni klubovi kao naši zatočnici na Uefinim turnirima, iako svoje redove sve više popunjavaju najamnicima iz drugih država. U Zvezdinom nakitu svetlucaju pobede u Ligi šampiona protiv Liverpula (2:0 u jesen 2018) i Štutgarta (5:1 pri kraju godine koju samo što smo ispratili). Kad se otvori, ta kutija izmami još poneki uzdah (na primer zbog 2:2 i 1:1 u šesnaestini finala Lige Evrope protiv Milana 2021) i probada na mestu starih ožiljaka, kojih je kao tetovaža – previše.

Partizan, prvi finalista Kupa šampiona, koji nije sa Zapada (1966), u svoj izlog može da stavi remije s Anderlehtom, kad je 2010. na penale ušao u Ligu šampiona i pobede u oba meča protiv Kelna u Ligi konferencija. Kako su se prošle godine osušile sve nade u sva tri evropska takmičenja čim je pružio ruku ka njima još je u svežem sećanju. Sada nam preostaje da se nadamo da će TSC da nastavi putem kojim je niški Radnički 1982. stigao u polufinale Kupa Uefe.

Omiljena je izreka naših stručnjaka da „danas svi igraju fudbal”. Ali zašto ga mi ne igramo? Što su „svi” napredovali, a mi nismo? Zašto smo došli dotle da su naše perjanice najvredniji trofeji u istoriji mnogih klubova, koji nemaju ništa vrednije da okače na prsa?

Mi u fudbalu maštamo da se primaknemo Evropi umesto da je preteknemo. Na to se ne usuđujemo ni da pomislimo. Ali ako taj zadatak ne zadamo sebi, nikada nećemo ni da ga rešimo. Američki sociolog Abraham Maslov se proslavio postavivši hijerarhiju ljudskih potreba u obliku piramide, a u senci toga je ostala njegova misao da je najvažnije da se postavi pitanje, jer bez njega niko ne može da traga za odgovorom, pa nema ni rešenja.

Evo nekoliko primera za to. Naši odbojkaši su 1996. osvojili olimpijsku bronzu, što je bilo ravno čudu. Tadašnji predsednik saveza Boričić je, u trenucima opštenarodnog veselja zbog toga, smireno tvrdio da to nije zenit, nego zlato na sledećim Olimpijskim igrama. I tako je i bilo. Potom je, kada doslovno nismo imali žensku reprezentaciju, izjavio da je sledeći cilj da i odbojkašice osvajaju medalje. Ostvarilo se i to.

Mi smo sami sebe mentalno sputali. Ne razmišljamo kojim putem da stignemo do najvišeg cilja, nego kopiramo druge i zato što ih podražavamo nikada nećemo da budemo bolji od onih od kojih prepisujemo.

Iz nekog razloga, valjda se to preliva iz drugih, važnijih delatnosti, sopstveni um ne puštamo ni na klupu za rezerve. I ne pomišljamo da, što se kaže, „damo doprinos” razvoju sporta u svetu. Da ostavimo neki trag. Eto, tamo neki momak iz naše pitome ravnice se osmelio da kao dečak pusti mašti na volju, pa se uspeo na vrh NBA! A decenijama je bilo nezamislivo da se neki Evropljanin uzdigne iznad Amerikanaca. A sada je Jokić i tamo opšteuvaženi profesor košarke. Njegova tajna nije u nekim bogomdanim telesnim odlikama, nego u domišljatosti. Izišao je s gužve na drumu i smelo trasirao svoj auto-put!

A to može u svemu. Na prvom olimpijskom turniru za rukometaše 1972. zlatnu medalju je osvojila Jugoslavija. Naši stručnjaci su iznenadili protivnike „indijancem”.

U fudbalu nam ne pada na pamet da budemo originalni. Holanđani su od drugorazredne evropske fudbalske nacije zahvaljujući „totalnom fudbalu” postali svetska velesila, Barselona je svojim sporim „tika-taka” prestigla svu fudbalsku formulu 1.

U našem vaterpolu smatraju da ih u životu održavaju samo zlatne medalje. Posle poslednje utakmice na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, u kojoj se rešavalo da li će olimpionik da bude SSSR ili Jugoslavija, naši vaterpolisti su se radovali. Njihov strateg Orlić ih je pitao zašto, a oni su mu odgovorili zato što su osvojili srebro. Prekorio ih je: „Srebro ste osvojili juče, a danas ste izgubili zlato.” Takvo razmišljanje vuče napred, čak i kad zaređaju toliko sušne godine da izgleda da će i bazeni da presuše, kao što je bilo između Olimpijskih igara u Tokiju i Parizu.

U domaćem fudbalu su se opet dosetili da popravljaju sistem takmičenja. Nema osnova da će sada da bude uspešnije, nego kad se sa klasičnog dvokružnog bod-sistema prešlo na besmisleni treći deo sa dve grupe (od prvog do osmog mesta i od devetog do šesnaestog), kad je Prva liga „unapređena” u Superligu, a Druga u Prvu, kad je uvedena obaveza da na igralištu budu takozvani bonus-igrači (trenutno dvojica sa najviše 21 godinom) i slični izumi.

Šta god da se odluči, kao i do sada, ništa neće da popravi stanje ukoliko se ne poboljša igra. A mi našu ligu doživljavamo kao „razvojnu”, to jest rasadnik iz koga će menadžeri u bašte u inostranstvu da presađuju gotovo svaki pupoljak koji se ovde pojavi. U isto vreme dovodimo strance od kojih su mnogi i u godinama i skupi.

Imamo mi umne glave, ne samo sede nego i one sa čijih se čela još slivaju graške znoja s tek odigranih utakmica, ali njihovo znanje ili ne koristimo ili ih prepustimo da sami lupaju glavu šta da rade kao treneri. Niti je savez vrhovna komanda, niti su klubovi pukovi na zajedničkim manevrima. Jednostavno, svako je prepušten samom sebi, pa kako se ko snađe.

Ako nastavimo kao do sada, ne treba da se čudimo što učinak neće biti drugačiji. Da bi bio bolji, treba da podignemo durbin što se konačnog cilja tiče, da u školama fudbala kalemimo kondiciju (da imamo igrače koji mogu ne samo da izdrže uraganskih 90 minuta nego i da ih nametnu) i inteligenciju (da imamo što više mislilaca, kreatora) da bi naša igra cvetala, a ne da se kida pred naletima protivnika.

Gde deca da igraju fudbal

Još u doba one Jugoslavije su se vajkali da gradovi ostaju bez površina na kojima su deca igrala fudbal uz obrazloženje da su i naši najveći asovi fudbal učili na „poljančetu”. Sada je to još izraženije i svi su digli ruke od traženja rešenja.

Zašto se savez ne bi založio da u parkovima bude neko travnato parče, ograđeno da lopta ne smeta prolaznicima i da ne izleće na ulicu, na kome bi deca od najmanjih nogu, uz pomoć i zabavu roditelja, kako se to nekad govorilo – „pikala loptu”? Isto tako i da klubovi, pored svojih stadiona, a i gde god nađu pogodno mesto, naprave (i održavaju) bar najskromnije igralište na kome bi igrao za svoju dušu ko god hoće, pa da kao na dlanu vide ko u njihovom kraju ima smisla za fudbal.