Imamo medalja, a nemamo bazena

Srbija jeste trostruki uzastopni olimpijski pobednik u vaterpolu. Naša zemlja je na plivačkom prvenstvu Evrope u Beogradu stigla do medalja, prvi put od 2014. U sinhronom plivanju pojavio se miks Kontić–Martinović. U skokovima u vodu Srbija nema, za sada, potencijal s obzirom na to da se talentovani Nikola Paraušić, čini se, povukao iz priče.

To su fakta koja našu zemlju predstavljaju kao prosečnu silu u vodenim sportovima. Tačnije, skokove i sinhrono bismo mogli da stavimo po strani, jer zavise od retkog pojedinačnog učinka s vremena na vreme. Vaterpolo i plivanje zaslužuju dublju analizu u nastojanjima da ostanu u vrhu (vaterpolo) ili da mu se približe (plivanje).

Pred tim savezima je đavolski težak posao. Olimpijsko zlato iz Pariza je prekinulo niz takmičenja bez medalja od 2021. i olimpijskog trijumfa u Tokiju. Selektor Uroš Stevanović je u 2023. i godini za nama tražio način da Srbiju vrati na pobednički kolosek. Uspeo je to na najvažnijem takmičenju, onom na kojem veliku vaterpolo silu mnogi nisu smatrali za sastav kadar da osvoji medalju, a još manje da ona bude najsjajnija. To se dogodilo i takav uspeh je omogućio organizaciji da lakše gleda u budućnost, koja, između ostalog, donosi i Evropsko prvenstvo početkom 2027. u Beogradskoj areni.

Ali to što vaterpolisti rade je istinsko čudo, potpuno nesrazmerno uslovima u kojima se funkcioniše. Dovoljno je porediti se sa najvećim rivalom Mađarskom, pa videti koliko smo daleko od idealnog.

Srbija nema naviku plivanja kao sastavnog dela života. Tako je i izgradnja bazena retko kada prioritet. Ako veliki broj mesta ima otvorene objekte za plivanje, daleko je manji broj onih koji mogu da se pohvale bazenima pod krovom. U toj grupi nisu recimo Čačak, Kraljevo, Vrnjačka Banja, pojedini se, poput Bora, muče sa održavanjem, neki nisu za takmičarsko druženje...

Beograd nema izgrađen bazen, pa biće tome pola veka, a renoviranja su uobičajena pojava svakih desetak godina. O problemima Banjice sve se zna, sada će pod katanac objekat na Dorćolu, čuje se da svoje umivanje traži i Tašmajdan, pa bazen na Novom Beogradu ostaje jedini objekat u kojem mogu da se upražnjavaju vaterpolo i plivanje, jer Vračar i Zemun svojim dimenzijama to nisu i u žargonu se nazivaju kade.

Srbija ima u ovoj sezoni 29 aktivnih klubova, ali vrlo, vrlo malo onih koji nisu praktično rekreativni sastavi. Kvalitet struke je pod znakom pitanja, posebno način napredovanja. Rad sa mlađim kategorijama u ogromnom broju od tih 29 je sklon improvizaciji i to je ono što predstavlja kamen spoticanja.

Jeste, Srbija ima rezultate na međunarodnoj sceni kada su mlađe kategorije u pitanju, ali izlaznost i prelazak u visoki kvalitet je zanemarljiv. Nekada je pored Partizana Vojvodina pravila talente (Pijetlovići, Mitrović, Rađen, Vapenski), bio je tu i Beograd (Ubović, braća Rašović, Petković, Vukićević, Basara), ostali su kaskali. Sada nema ni Vojvodine, ni Beograda, pa Partizan i pored svih problema s bazenom, ostaje lokomotiva voza, čiji putnici nisu, nažalost, takvog kvaliteta na koji bi Srbija mogla da se osloni.

Baza je sve manja. Nedostatak sistema je udarac od kojeg se teško oporavlja. Neko je rekao bolje ikakav sistem nego nikakav.

Jasno je da bez objekata, struke, sistema vaterpolo nema perspektivu koju želimo. Uz to, hronični finansijski problemi jednostavno ubijaju. U velikom broju klubova članarina je glavni motor za funkcionisanje, a ako platežna moć posustane, posustaće i klubovi.

Nedavno pokrenuta akcija da vaterpolo bude sport od nacionalnog interesa daje nadu da bi država finansiranjem sistema koji se traži omogućila stabilnost u položaju Srbije na svetskoj sceni. Izgradnja bazena, profesionalna organizacija bar desetak klubova, stručni rad po utvrđenom programu, povratak u zemlju srpskih trenera iz inostranstva i stvaranje kvalitetnih radnika u klupskoj priči je neminovnost ako se želi bekstvo od improvizacije.

I vaterpolo kao sport koji je Srbiji doneo najviše medalja i plivanje kao bazična disciplina zaslužuju drugačiji tretman od strane države. Budžet koji se godinama ne menja i nemanje bazena u dovoljnoj meri su kamen na putu koji se teško zaobilazi.

Kod plivanja je situacija drugačija, jer se tek s vremena na vreme pojave takmičari spremni za nešto više. Najveća imena Čavić, Stjepanović i Barna nisu, budimo realni, proizvod srpskog sistema. Jer da on postoji, onda bi iz ko zna koliko takmičara u mlađim kategorijama izašlo mnogo više onih koji vrede. Izuzetak je Leskovac. Srbija je na Evropskom prvenstvu na Dorćolu stigla do medalja (zlato štafete i bronza Barne), ali ne smemo da zaboravimo da je to, zbog blizine Olimpijskih igara, bilo takmičenje bez najvećih imena. Ne smemo da se zavaravamo. I tu su novac, treneri, sistem pod znakom pitanja.

Ako želimo da vaterpolo i plivanje idu napred onda se vraćamo toliko pomenutoj reči sistemu koja ima svoje podgrupe: objekti, struka, profesionalizacija, sportski radnici i na kraju krajeva neizbežni novac. Iskrenom analizom gde je u tom mozaiku srpski vodeni sportski život i kako ga pojačati, napraviti veliki pomak, pa čak i po cenu rezultatskih stagniranja je ogroman zadatak.

Njegovo rešavanje je životno pitanje za opstanak vaterpola u svetskom vrhu i dolazak nekih novih Čavića. U suprotnom Mađarska, koja ima sve to, može bez problema da ostaje bez medalja na nekim takmičenjima svesna da ima dobro razrađen sistem koji ne dozvoljava veliki pad.