Čamac je moja kancelarija

Trostruki olimpijac, nekadašnji svetski i evropski prvak u kajaku Marko Novaković proteklih dana proslavio je i Novu godinu i 36. rođendan, sa željom da pomeri još neku granicu u svojoj karijeri. Iako veteran u tom sportu, ušao je u novi olimpijski ciklus sa istim elanom kao pre dve decenije. Ni sneg ni kiša ne mogu da ga odvoje od treninga u njegovom kraju, na Tisi, na kojoj je naučio da pliva, da vesla, ali i koja mu je pomogla da pobedi astmu u tinejdžerskim danima.

– Tisa je u ovo doba godine pusta, bez kupača i gužve, ali lepa na svoj način. Nama veslačima je poslednjih dana hladnjikavo i donekle neprijatno, ali oni koji šetaju mogu da uživaju u zimskim čarolijama, patkicama, labudićima… – kaže Marko Novaković, koji je letos na Olimpijskim igrama u Parizu, u četvercu sa Anđelom Džombetom, Markom Dragosavljevićem i Vladimirom Torubarovom, osvojio šesto mesto (isti plasman imao je sa dvojcem u Riju 2016).

Da li si zadovoljan rezultatima u 2024?

Prezadovoljan sam što sam opet uspeo da odem na Olimpijske igre, ali opet ostaje žal što nisam osvojio tu jedinu medalju koja mi fali za dušu, da upotpunim kolekciju. Da li sam četvrti, osmi ili deseti, najiskrenije, svejedno mi je dok nisam na postolju, na kojem sam i uoči Pariza video sebe. Želim da pokušam da izvučem još nešto od moje karijere u godinama koje slede. I u Parizu i u Riju imali smo kvalitet za medalju, samo što u tom trenutku nije sve kliknulo kako treba…

Koliko je kajak zahtevan sport za one koji teže svetskom vrhu?

Svakako je teško, ali ne mogu da kažem da je to odricanje. Izabrao sam taj put. Kao i svako drugi ko voli svoj posao, tako ja volim kajak koji mi je dao veoma mnogo. Nisam mogao da pretpostavim da ću da budem na ovom mestu na kojem sam sada. Vezan sam za čamac, danima, godinama, to mi je kancelarija. Imam specifičan odnos sa čamcem. Da bi se što više napredovalo, potrebno je mnogo rada i van sezone, pogotovo u grupnim čamcima, da spojite četiri čoveka koji su u suštini različiti, a treba da deluju kao jedan i da to pokažu onda kada je najvažnije. I kad sve uradiš što je do tebe, ne možeš da znaš da li je to dovoljno dobro za tvoje želje.

U čemu je tajna tvog dugog trajanja u vrhunskom kajaku?

Kajak je prelep sport, ali ga treba zavoleti… Ako si u svom pozivu vođen nečim drugim osim ljubavlju, onda bolje da promeniš sredinu i probaš nešto drugo. Daješ sve što možeš, a niko ti ne garantuje uspeh. Nekad će te udariti tako jako da nisi svestan koliko boli. Teško je posle takvog udarca nastaviti sa istim žarom i ambicijom. Najteže ti padne kad te povredi neko ili nešto što voliš, kao što ja volim kajak. Što si na višem nivou, ljubav je jača, ali su jači i udarci koje trpiš kad ne ostvariš ono što si zacrtao. I na kraju, kada se nađeš na postolju, setiš se svega toga i uopšte ti tada nije bitno to što si pretrpeo. Taj momenat je neprocenjiv.

Koliko su ti značili prvi veliki uspesi, pre svega evropsko (2012) i svetsko (2014) zlato?

Kad sam postao svetski prvak, osetio sam da sam deo neke velike zajednice, da predstavljam nešto u svetu, da imam priliku da uradim nešto još veće. Do tada kao da sam bio zavezan za nešto, kao da nisam mogao potpuno da dišem, držala me je neka neizvesnost… To je kao ono kad izađeš na tablu, kad treba nastavnik da te pita, pa nisi siguran kako da kreneš… A nastavnik ti kaže: „Hajde reci…” I ti kažeš, celo odeljenje te gleda, osetiš veliko rasterećenje. Kažeš sebi: „Pa ja ovo znam čoveče, ja ovo mogu da uradim!” I tako ja stojim na postolju, a levo i desno od mene ljudi koje sam doskora gledao na televiziji i divio im se. Kažem sebi: „Ovo je stvarno, ja sam deo toga!” Poželiš da ti se taj trenutak stalno ponavlja.

Da li naslućuješ gde su tvoje granice u sportu?

Ne znam gde je granica. Verovatno će biti kad se popnem tamo negde… I ako se ne popnem, ne znači da je tu granica! Pariz je iza mene. Ne mogu da vratim vreme, ne mogu da promenim ništa. Dobio sam udarac, ne vredi da se nerviram, ali mogu da utičem na ono što dolazi. Čovek se uči dok je živ.

Imali smo priliku da se družimo na Tisi. Zbog svoje građe, deluješ kao Rambo dok prilaziš reci?

Danas izgledam kao Rambo, a kao klinac sam bio štiglić koji je došao da proba nešto… Odrastao sam pored Tise, odvojen od grada. Sve sam poznavao kod našeg kluba, to je jedno malo naselje, non-stop si napolju, u vodi, u šumi, drugačije je i vreme bilo… Povezivao nas je sport. Moj deka me je nagovorio da pređem na kajak. Gledao sam svog budućeg trenera, prijatelja, Jožefa Šotija, kako se sprema za Igre u Sidneju… Pitao sam da li mogu da probam. Plivanje sam počeo da bih se izvukao, jer zdravlje mi je bilo na klackalici. Kajak, prvenstveno reka, pomogli su mi da budem ovakav kakav sam danas, da spoznam sebe, da saznam šta sve nudi ta reka.

Koji su najčudniji uslovi u kojima si veslao?

Ne postoji vremenski uslovi i doba u kojima nisam veslao. Čak sam veslao i noću, od jednog grada do drugog, desetak kilometara. Imam osećaj da mi na Tisi niko ništa ne može. Super bi bilo kad bi Olimpijada bila na Tisi.

Nije tajna da si nadimak Hulk dobio zbog svojih mišića kojih se ni Švarceneger ne bi postideo, ali retko ko zna da si sam dizajnirao spoljni izgled svog čamca, sa motivima tog animiranog junaka…

Imao sam sreće što sam pronašao nešto gde je i moja genetika došla do izražaja. Nisam imao nameru da izgledam ovako kako izgledam danas. Hteo sam da budem donekle zgodan, barem za plažu, kako mi momci kažemo. Kada sam postao kajakaš sa svetskim rezultatima, proizvođači čamaca su mi izašli u susret. Hteo sam da moj čamac oslikava moj život, moju ličnost, ali i da privuče mlađe sportiste kajaku. Kada sam postigao prve bolje rezultate, trener je u šali počeo da me oslovljava sa Hulk, jer svi su znali da obožavam superheroje. Prihvatio sam taj nadimak, tim pre što mislim da sam donekle sličan Hulku.

Glavom kroz zid…

„Kad si mlad ideš glavom kroz zid. Kada dođeš u neke godine, kad vidiš zid ispred sebe, proveravaš koliko je debeo, od kog je materijala, procenjuješ koliko će da boli. Ne kažem da i sada ne bih glavom kroz neki zid, ali sada tražim informacije, da malo pametnije krenem ka njemu…”, kaže Marko Novaković.