Prvak uprkos sebi

Fudbalski klub Partizan se grčevito bori da preživi. Ovo nije prvo „smutnoje vremja ” u njegovoj povesti. I ranije je bilo slučajeva kada su crni gavranovi zloslutno graktali nad  Humskom. Na primer, baš u ovo vreme pre 60 godina kada je u Humskoj izbio svojevrsni građanski rat.

„Stigla je nova vest: Jusufi, Mihajlović, Bečejac i Vukelić skinuli su se s voza u petak uveče, kad im je saopštena odluka o suspenziji Galića, Vislavskog, Sombolca i trenera Atanackovića, i vratili se kući. Na taj način oni su se solidarisali sa igračima koji su pozvani na odgovornost od strane uprave zato što su razbijali jedinstvo ekipe”, obavestila je „Politika” svoje čitaoce u nedelju, 6. decembra 1964, na dan prvenstvene utakmice u Skoplju protiv Vardara. „Na poslednjoj redovnoj konferenciji kluba izabran je današnji upravni odbor, koji je posle raznih iskušenja kroz koja je fudbalski tim prolazio u prošloj prvenstvenoj sezoni, nastojao zrelom i konstruktivnom politikom da sredi prilike. Postignut je sporazum sa Crvenom zvezdom u gotovo svim spornim pitanjima, uspostavljeni su srdačni odnosi između ova dva kluba. Vasović se vratio u Partizan, tim je sređen i u sadašnjoj prvenstvenoj sezoni sigurno vodi na tabeli.”

„Crno-beli” su, bez više od pola standardnog tima, odoleli u Skoplju (2:2), međutim, pukotina se sve više širila. Niko nije popustio, pa ni u narednom kolu nisu izveli najjači sastav.

Dva dana pre okršaja sa Sarajevom uprava je kaznila Milana Galića da ne igra na tri utakmice, a Joakima Vislavskog i Velimira Sombolca na dve. Oni koji su bili na njihovoj strani uoči puta u Skoplje, opet su ih podržali, izuzev Ljubomira Mihajlovića, koji se uprkos filmskoj otmici, ipak pojavio u timu. Prema njima je disciplinska komisija kluba bila još stroža. Fahrudinu Jusufiju je odrezala da ne igra šest meseci, a Milanu Vukeliću i Radoslavu Bečejcu četiri.

I Partizan je izgubio derbi na stadionu Crvene zvezde. Da, bio je domaćin u komšiluku, jer teren u Humskoj „nije bio bezbedan od upada publike”. Taj oprez je bio posledica opšte tuče na prijateljskoj utakmici s Milanom na stadionu JNA.

„Politikin” izveštač Rade Stanojević je istakao da „crno-beli” nisu iskoristili deset šansi, a Sarajevo jeste svoju jednu jedinu. Strelac je bio Asim Ferhatović Hase, koga „Zabranjeno pušenje” spominje u jednoj pesmi.

Sreća se odužila Partizanu u poslednjem kolu u Nikšiću – 1:1 protiv Sutjeske, koja je na kraju šampionata ispala iz lige. Iako su u poslednja tri kola osvojili samo dva boda „crno-beli” su na „fudbalski raspust” otišli kao prvi na tabeli, doduše samo korak ispred Sarajeva.

Umesto da zima ohladi usijane glave temperatura je rasla kao u grotlu vulkana pred izvrgavanje lave. Na okupljanje 4. januara 1965. kažnjeni nisu došli, pa je ekipa otišla bez njih na „visinske pripreme”. Iz kluba su im preko novina preporučili da, ipak, treniraju, ali im pomilovanje nije ponuđeno. Sličan poziv im je 12. januara poslat i iz JSD Partizan.

Beogradski list „Sport” je u subotu, 16. januara, primetio:

„Utisak je da je prvi trening u Beogradu, posle povratka sa Kopaonika, imao više „pomirujuć” karakter. Pa ipak, više od trideset minuta trčalo se kroz Hajd park. Atmosfera u svlačionici nije odavala utisak da su svi problemi rešeni. Kovačević je sedeo u uglu i nismo primetili da je razgovarao sa bilo kojim „kažnjenikom”. Slično su se osećali i drugi fudbaleri, koji su bili na Kopaoniku”.

Oni sa „crne liste” su, međutim, to drugačije videli. Milan Galić je rekao:

„Mislim da su svi sukobi rešeni i da će Partizan u nastavak prvenstvene sezone ući kao kandidat broj jedan za osvajanje titule prvaka.”

Fahrudin Jusufi je naglasio:

„Želim da istaknem da smo se odazvali pozivu Sportskog društva Partizan i više nas ništa ne interesuje.”

Na pripreme u Dubrovnik nije otišao samo Galić zbog ispita na Pravnom fakultetu. Ali problem nije ispario. Specijalni izveštač „Sporta” prvotimac Partizana Velibor Milutinović, sada celom svetu poznat kao selektor, koji je pet različitih reprezentacija vodio na svetskim prvenstvima, napisao je u broju od 28. januara:

„O sastanku svih igrača koji se nalaze u Dubrovniku obavestili smo kažnjene igrače i od njih tražimo i molimo ih da u interesu potpunog konsolidovanja tima i jedinstva kluba podnesu molbe za razmatranje njihovih kazni kako bi se što pre potpuno uključili u rad kluba i spremili za predstojeće takmičenje. Molimo upravu da na sledećem sastanku uzme u razmatranje molbe kažnjenih igrača i da ih što hitnije i povoljnije reši a u cilju potpune konsolidacije tima radi predstojećeg takmičenja”.

Umesto pomirenja sastanak poslednjeg dana boravka u Dubrovniku, na koji je došao i predsednik kluba general Ilija Radaković, doveo je do još većeg usijanja. Kažnjeni nisu hteli da traže pomilovanje, a kada je Radaković počeo da gasi vatru rekavši da izvesnu krivicu snosi i upravni odbor, u odbranu rukovodstva su odmah skočili Kovačević i Vasović. Saznalo se i da je na trening utakmici protiv Budućnosti Miladinović samovoljno oterao Pirmajera, da je Vasović mladim fudbalerima Krajšiću, Davidoviću, Simeunoviću i Grebenareviću obećao da će sigurno da budu na spisku putnika za Tursku i Grčku, a kažnjeni su se dogovorili da će da idu na tu turneju samo ako svi budu oslobođeni.

Simbolično: iz Dubrovnika se 29. januara vratila jedna grupa fudbalera, a druga je dan kasnije uzalud čekala od 10 do 17 č avion na aerodromu Čilipi. U Beogradu, na treningu, na kome su bili kažnjeni, nisu se pojavili Vasović, Kovačević, Miladinović i B. Mihajlović, a na zakazani sastanak s upravom kluba i rukovodstvom JSD te kažnjene su dočekala zatvorena vrata.

Na popuštanje je pozvao i privremeni radni odbor, koji je  vodio FSJ posle kolektivne ostavke Izvršnog odbora. Razlog za mešanje:

„Pre svega zato što kriza u Partizanu traje već četiri meseca, zato što se dugo i mnogo raspravlja u javnosti, kao i što se među kažnjenim fudbalerima Partizana, koji ne igraju utakmice, nalazi i nekoliko reprezentativaca” („Sport”, 31. januar 1965).

U Tursku se otišlo bez kažnjenih. I kad su već odbrojavani dani do nastavka šampionata 20. februara je održana klupska godišnja konferencija u amfiteatru 5 na Pravnom fakultetu:

„Negde posle dva i po sata rada skupštine, a pošto su prethodno nekoliko puta izlazili pojedini članovi radnog predsedništva iz sale, u prepunu dvoranu ušao je Jusufi praćen Galićem. Jasno, ovaj detalj je izazvao komešanje u prepunoj dvorani. Bio je to znak da je naišao toliko očekivani trenutak. Posle kraćeg konsultovanja predsedavajući je dao reč članu radnog predsedništva Milošu Zekiću. Posle njega reč je dobio kapiten „crno-belih” Vladimir Kovačević. Sala je odjeknula od upravo frenetičnog aplauza. Aplaudirao je i Jusufi. Kapiten je, kada se situacija smirila, pozdravio skupštinu, zatim je rekao da sve nesuglasice koje postoje treba da se reše na skupštini i zato je u svoje ime i u ime ostalih igrača predložio da skupština skine kazne kažnjenim fudbalerima Jusufiju, Galiću, Vukeliću, Bečejcu, Vislavskom i Sombolcu. Još Kovačević nije ni završio svoj predlog, a dvoranom je odjeknuo gromki aplauz koji je trajao nekoliko minuta. Zatim je predsedavajući upitao skupštinu da li se slaže sa predlogom Kovačevića. Spontani i dugotrajni aplauz je bio znak odobravanja i predsedavajući je konstatovao da je kažnjenim fudbalerima oprošteno dalje izdržavanje kazne jednoglasnom odlukom skupštine. Potom je dao reč Fahrudinu Jusufiju. Izlazak popularnog fudbalera takođe je srdačno pozdravljen. U kraćem izlaganju Jusufi je rekao da bi sve što je do sada bilo trebalo shvatiti kao ružan san koji bi trebalo što pre zaboraviti. Molio je da se od njega a i od ostalih ne traži da na skupštini iznose detalje nesporazuma jer, kako je rekao, situacija je takva da izgleda da su svi u pravu!”

Iz obraćanja generala Radakovića „Sportov” izveštač je izvukao ovakav zaključak:

 „Prema njegovim rečima glavni razlozi nesloge su rezultat spoljnih faktora. Saznalo se da se na primer, sa pojedinim igračima razgovaralo, pregovaralo ili su se sklapali ugovori i rešavani neki njihovi drugi problemi mimo uprave fudbalskog kluba. Pored toga, pojedinci, nezadovoljni novim načinom rada u klubu pokušavali su ličnim vezama i familijarnošću da pojedine igrače vezuju za sebe. Po izveštaju ti spoljni faktori bili su veoma snažni i uticajni na pojedine igrače tako da je to za upravu na momente bio upravo nerešiv problem.”

Proleće je počelo drugačije od onoga kako se završila jesen. Najpre poraz na Rijeci 28. februara Jusufijevim autogolom (na skupštini izabran u upravu s Vukelićem, Vasovićem, Šoškićem, Ćurkovićem i Davidovićem), a onda i u „večitom derbiju”. Za trenera je umesto Vilotića postavljen Valok i, na kraju,  šampionska titula i to čak s osam bodova ispred drugoplasiranog Sarajeva.

Ta generacija je u Partizanovoj istoriji poput kosovskih junaka u srpskoj. Išla je iz podviga u podvig u Kupu šampiona, izginula u finalu protiv Reala, 11. maja 1966. i, da je tada bilo Višnjića, ušla bi u epske pesme. Bilo je u njoj i deobe slične Mrnjavčevićima, i prve vere, potonje nevere, junaštva i izdajstva...

Na kongresu SKJ o mahinacijama u sportu

Dan posle skandaloznog odlaska Partizana  na utakmicu s Vardarom počeo je u Beogradu Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije. Stanje u fudbalu je bilo takvo da je u svoj referat Aleksandar Ranković, sekretar Centralnog komiteta i potpredsednik države, uneo i sledeće:

„U svakodnevnoj praksi vidimo da u mnogim organima društvenog upravljanja u raznim sportskim i drugim organizacijama i institucijama često i neki istaknuti komunisti ne deluju kako treba. Postavlja se pitanje zašto su oni tamo i da li u svim tim organizacijama, naročito sportskim, pored aktivnih sportskih radnika, treba da budu i državni i politički funkcioneri? Ako su već tamo, da li su radi toga da doprinesu razvijanju samoupravnih odnosa, ili zato da bi se iza njihovog angažovanja i iza autoriteta foruma i institucija kojima pripadaju, mogle praviti razne mahinacije, narušavati društvene norme i zakonski propisi. A ponekad se dešava upravo ovo drugo”.