Od Beograda do Pariza, i nazad

Odmah po dolasku na čelo Francuskog kulturnog centra u Beogradu, Paskal Delpeš je izjavila da ne želi da ovaj centar bude samo vitrina francuske kulture, već pre svega mesto okupljanja ljudi, razmene ideja i stvaranja pravih partnerstava. Nova direktorka FKC-a već godinama je poznata beogradskoj kulturnoj javnosti, kao supruga Danila Kiša i prevodilac njegovih dela na francuski jezik. Uz Kišova dela, prevodila je i druge naše pisce, prvenstveno nobelovca Ivu Andrića („Na Drini ćuprija”, „Travnička hronika”).

Mada je literatura njeno prvo i pravo opredeljenje, poslednje decenije radila je i druge poslove. Bila je prevodilac u Jelisejskoj palati, kao i pri Ministarstvu spoljnih poslova Francuske, a 2004. godine je na Kosovu bila saradnica Žana Ginara, regionalnog administratora Unmika za Prištinski region.

Paskal Delpeš veoma dobro poznaje Beograd i Srbiju i odlično govori srpski jezik. U našu zemlju počela je da dolazi još kao studentkinja slavistike u Bordou, gde je studirala ruski i srpskohrvatski. Sada, posle više od dva meseca na mestu direktora FKC-a, kada je upoznala kako centar funkcioniše iznutra, razgovaramo za „Politiku” o njenim planovima i željama.

– Biću malo skromnija, nemam odmah ambiciju da ostavim neki svoj pečat – smeje se Paskal Delpeš. – Teško je odrediti dva-tri prioriteta ali, ipak, mislim da će jedan od prvih biti privlačenje mlade publike. Takođe, smatram da rad FKC-a ne treba da se svede samo na prikazivanje francuske kulture, već da to bude mesto gde se ljudi sreću i rade zajedno. Želela bih da doprinesem da se ta saradnja dešava na relaciji Beograd–Pariz–Beograd.

Dakle, želite da pomognete da se i srpska kultura predstavi u Francuskoj?

Da, mislim da je to veoma važno i da je pravi trenutak da prikažemo u Francuskoj i savremenu srpsku kulturu, kreativnost, nove struje i nove pokrete. Zato želim da FKC postane mesto gde ćemo se sastajati i organizovati neke ne mnogo formalne razgovore, razmenjivati ideje. Želim da život struji između ovih zidova ne samo u programima koje organizujemo.

Deo kulturne javnosti Beograda je sa radošću primio vest o Vašem dolasku. Imaju i velika očekivanja od Vas.

Činjenica da mnogo očekuju od mene i da je na meni da ta očekivanja ispunim, ponekad me malo plaši, ali, s druge strane, ipak je velika privilegija što radim u okruženju koje već dugo poznajem. Volim da radim u zemlji za koju znam kako diše, kako pati i kako se raduje.

Bilo je, međutim, i nekih koji nisu blagonaklono gledali na Vaš dolazak na mesto direktorke FKC-a zbog toga što ste bili saradnica Žana Ginara na Kosovu.

Svako ima pravo na svoje mišljenje, i zato to ne bih komentarisala, ali mogu da kažem da mi je posao na Kosovu omogućio da upoznam jedan deo bivše Jugoslavije koji sam najslabije poznavala. U mestima gde sam ja radila, kao što su Gračanica, Kosovo Polje, Obilić i Lipljan Žan Ginar i danas uživa veliko poštovanje. On i njegovi saradnici, među kojima sam bila i ja, doprineli su na svom skromnom nivou da ljudi tamo bolje žive. To su Srbi s kojima sam zadržala prijateljski kontakt i danas. Pokušavali smo da im obezbedimo bolje uslove u sektorima kao što su zdravstvo, kultura, prosveta. Svaki put kad se vidim i čujem sa tim ljudima, oni me mole da pozdravim Ginara.

U Beograd ste prvo dolazili kao studentkinja, zatim sa Danilom Kišom… Kakve su bile Vaše veze sa Beogradom i Srbijom posle Kišove smrti?

Ja, zapravo, dolazim u Beograd kontinuirano još od studentskih dana. Kao studentkinja, kada sam počela da otkrivam ovaj svet, bila sam fascinirana raznovrsnošću i bogatstvom kulture, naroda, jezika, geografije. Geografski tako mala zemlja, a tako raznovrsna! U svakoj zemlji toga ima, ali ovde se srećete sa raznim velikim kulturama, imate Istok i Zapad zajedno. Posle tog otkrića, dolazila sam sa Danilom Kišom, kao što ste rekli, i to je naravno bio još jedan način da otkrivam ne samo Beograd nego i celu zemlju i, pre svega, da upoznam fantastične ljude, da prisustvujem divnim razgovorima i da mnogo učim. Posle Kišove smrti nisam prestala da dolazim. Dugo sam provodila pola godine u Parizu, pola u Beogradu. Posle sam malo promenila način života, ali nikada nije prošlo šest meseci a da ne dođem u Beograd. Tako se moj odnos produžio, na žalost na drugi način, sa mnogo jačim emocijama, tužnim i, evo, sada je ovo nova faza.

Imali ste jedinstveno iskustvo da prevodite pisca s kojim svakodnevno možete da se konsultujete?

To jeste jedinstveno iskustvo ne samo zato što sam radila sa živim piscem već i zbog toga što je taj pisac bio izuzetan prevodilac. Neki drugi, koje sam takođe prevodila, a koji se inače sami ne bave prevođenjem, često ne razumeju pitanje koje im postavljam, već kažu: „Radi šta god hoćeš”. Raditi sa Kišom bilo je drugačije baš zato što je on znao šta je prevođenje. Mi smo imali beskonačne diskusije, ja sam imala milion pitanja za njega i to je bio fantastičan deo mog posla. Posle, kada sam prevodila Andrića, a bez Andrića, konsultovala sam razne ljude, ali mi je nedostajao taj kontakt sa piscem.

Gordana Popović

-----------------------------------------------

Kišova sabrana dela

Literatura je, ipak, Vaša vokacija. Najviše ste prevodili Andrića i Kiša.

Mada sam prevodila i druge pisce, Andrić i Kiš su mi bili glavni. Uglavnom volim da se opredelim za jednog pisca i da prevodim njegov opus. Prevela sam kompletna dela Danila Kiša, osim prve knjige koja je izašla u Francuskoj kad nisam ni znala srpski. Trenutno radim na Kišovoj knjizi tekstova iz mladosti, takođe treba da prevedem još jednu iz tog perioda kako bih kompletirala njegova sabrana dela koja treba da izađu u Francuskoj kod „Fajara”. Direktor „Fajara” Klod Diran jedan je od retkih „pravih” izdavača, veliki entuzijasta i čovek koji ume da napravi prave književne izbore. Još dok je Kiš bio živ i objavljivao kod „Galimara”, on je želeo da bude njegov izdavač. Pošto sam ja posle Kišove smrti njegov literarni egzekutor, prešla sam kod „Fajara” i on je prihvatio da štampa sabrana dela, što je velika stvar u vreme kada je i literatura podlegla komercijalizaciji.