Mladen slavi dva rođendana

Mladen Todić je do svoje 32. godine bio zdrav. A onda je 2011. saznao da ima takozvani sklerozirajući holangitis sa ulceroznim kolitisom. Tada mu je rečeno da za njegovu „boljku” lek ne postoji i da je jedini spas transplantacija. Prvih nekoliko godina, dok je čekao intervenciju, bio je sasvim dobro. A onda, kada se najmanje nadao, bolest je uznapredovala.

– Naročito se pogoršala 2014. Tada su mi rekli da Srbija ima veoma mali broj donora, da se veoma dugo čeka na transplantaciju i da je vreme da me stave na listu. Svoj ulazak na listu za transplantaciju sam tada shvatio kao tačku na svoj život, na svoju budućnost, na mogućnost da dobijem dete. Ali kako u životu obično biva, sasvim neplanirano je moja supruga ostala u drugom stanju. I onda su krenule druge muke. U glavi su mi bila razna pitanja. Naredne dve i po godine sam živeo po bolnicama, a život mi je bio protkan pregledima, analizama i kontrolama. Nisam gledao daleko u budućnost, već su mi prioritet bile stvari koje su mi bile u bliskoj budućnosti. Prvo je to bilo rođenje moje ćerkice Nine, pa onda da dočekam da Nini kupimo šetalicu, pa da prohoda, pa da dočekam njen prvi rođendan, a onda da se venčamo u crkvi i da Ninu krstimo. To smo i ostvarili 2015, na Ninin prvi rođendan – naveo je Todić.

Svoju šansu za novi život je dobio iz petog puta, jer su prethodna četiri – kada je pozivan i vraćan kući, drugi pacijenti bili u lošijem zdravstvenom stanju ili su bili kompatibilniji sa donorom. To se desilo 13. oktobra 2016. godine i od tada njegova porodica i on obeležavaju taj datum kao drugi rođendan, jer to i jeste…

– Prvi put kad mi je supruga došla u posetu nakon transplantacije sam shvatio koliko sam zaista bio bolestan. Ušla je u sobu i rekla „Bože, Mlađo, pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!”. Kada se osvrnem iza sebe, sada nakon više od osam godina nakon transplantacije, mogu samo reći da je transplantacija jedno čudo, po svemu sudeći i apsurd, jer počinje krajem, a završava se početkom. Život se okrene za 180 stepeni, bukvalno. U međuvremenu sam saznao i ko su ljudi koji su potpisali saglasnost za doniranje organa kada su mom životu rekli „da”, kada su u trenutku svog najvećeg bola smogli snage i spasili nekoliko života pored moga. Njima bih samo rekao da je Nina nastavila da raste uz oca i da su time učinili da njihov najbliži, njihov sin jedinac Jovan na neki način još uvek živi, ali i da ga se neko osim njih još seća. Jer ne prođe dan da ne pomislim na njega i njegovu divnu porodicu… Oni su moju tačku na život pretvorili u zarez – objasnio je Mladen.

On danas radi, bavi se sportom, pomaže ljudima kroz Udruženje „Zajedno za novi život”, čiji je predsednik, što vidi ujedno i kao način da se oduži donoru i njegovoj porodici.