Britanija ima aspiracije prema Kijevskoj oblasti

Prema svakodnevnim vestima sa ukrajinskog bojišta, namera Rusije da, posle Krima, pod svoju punu jurisdikciju preuzme Donjecku, Lugansku, Zaporošku i Hersonsku oblast bliži se ostvarenju. Nakon pada nekoliko strateških gradova i vojnih uporišta, verovanje u adekvatan odgovor armije Volodimira Zelenskog, čak i uz nesebičnu stranu pomoć Zapada, postaje neubedljivo.

Istovremeno, sve se više čuju glasovi o podeli druge po veličini evropske države, posebno iz redova saveznika Kijeva. Ne bez razloga. Naime, mogućnost da oni koji su još davne 2014. inicirali sukob Ukrajine i Rusije posle svega izvuku za sebe barem neku korist opravdala bi u određenoj meri dosadašnju pomoć koju su zemlje NATO-a nesebično pružile režimu u Kijevu.

Kao prvi kandidati za moguću dobit pominju se prevashodno istorijski aspiranti: Poljska, Litvanija, Mađarska, Rumunija… Ali navedene zemlje i nisu bile pokretači aktuelnog sukoba. Naprotiv, od njega su imale samo štetu. Pravi inicijatori su, po svim analizama i podacima, bili: SAD sa svojom agresivnom politikom širenja zapadne alijanse na istok i – Velika Britanija. Šta reći kad pomenuta eventualna podela ukrajinske teritorije predviđa, između ostalog, da Kijevska oblast pripadne baš Britancima. Zašto i po kojoj logici?

U Londonu nikada nisu bili preterano skloni izolacionizmu. Naprotiv, sva svoja vekovna osvajanja pravdali su potrebom da osiguraju sopstvenu bezbednost. „Dužnost i interes zemlje je da ima posede širom sveta i tako ponosno širi svoju naprednu civilizaciju, podstiče moralni, intelektualni i fizički progres među ostalim narodima”, pisao je davne 1852. lord Grenvil. Na šta se svodilo širenje tog „progresa” ostalo je crnim slovima zapisano u istoriji mnogih naroda. Britanija je, svojevoljno i na dugi period, preuzela na sebe ulogu svetskog policajca.

Podrivanje mirovnih pregovora između Rusije i Ukrajine od strane tadašnjeg britanskog premijera Borisa Džonsona 2022. bilo je samo epizoda u stalnim pokušajima Londona da po svojoj meri kroji svetske tokove, pri tome vešto se koristeći američkom vojnom silom u ostvarivanju sopstvenih namera. Uostalom, sličan scenario je tokom vekova sprovođen i na drugim prostorima širom naše planete, stvarajući utisak neraskidive vezanosti ostrvske kraljevine sa „demokratskim džinom” na zapadu. U tom smislu treba tumačiti i izlazak Britanije iz Evropske unije 31. januara 2020. i priklanjanje prekoatlantskom partneru.

U Londonu nikada nisu imali petlju da se otvoreno suprotstave Moskvi, ali nisu oklevali ni da se u okvirima raznih ratnih koalicija dokopaju prostora koji su na ovaj ili onaj način bili pod ruskim uticajem. To se, pre svega, odnosi na učešće u Krimskom ratu (1853–1856) kao i tokom Boljševičke revolucije (1917–1923), kada su britanske snage poslate u Arhangelsk i Murmansk na severu i u Transkaspijski region kao pomoć kontrarevolucionarima.

Kada je reč o Ukrajini, u prestonici Ujedinjenog kraljevstva nisu oklevali da vojsci Zelenskog pošalju veliku količinu naoružanja i značajnu finansijsku potporu. Navedimo samo da je u januaru prošle godine britanski premijer Riši Sunak predstavio paket vojne pomoći Kijevu vredan čak 2,5 milijardi funti. Takođe, sa fronta su previše često stizale informacije o učešću britanskih plaćenika u jedinicama ukrajinske vojske. Od takve taktike se do danas nije odustalo.

Ono što Britancima ne ide u prilog je činjenica da je novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp najavio promenu američke spoljne politike i naznačio nove interese. Pre svih širenje na Kanadu, Grenland, preuzimanje Panamskog kanala... Dakle, ništa od onoga što je blisko nadležnima u Londonu, a što bi se odnosilo na eventualne promene na Starom kontinentu. A to znači da će Kraljevstvo, u perspektivi, morati ponovo da se takmiči sa evropskim ekonomijama, pre svih francuskom i nemačkom. Pomenuti izlazak iz Evropske unije mogao bi se u tom smislu pokazati kao preuranjen korak.

Sa druge strane, pokušaj britanskog uključivanja u podelu Ukrajine, ma koliko takva ideja bila primamljiva, definitivno ne bi doprinela stabilizaciji ratom razrušene zemlje i samo bi dovelo do dodatne napetosti u odnosima sa Moskvom. A to u vremenima usmeravanja pažnje Amerikanaca na sopstvene probleme ne bi donelo mnogo koristi.

Ispada da je dosadašnja globalistička politika Londona, stvarana vekovima, prevazišla svoj vrhunac, a samu ostrvsku kraljevinu svela na nivo samo još jedne od zemalja evropske porodice. Ovo ne znači da će se Britanci odreći svojeg omiljenog sporta – mešetarenja po svetskim metropolama i ratnim područjima, ali manevarski prostor se uveliko suzio. Da li će se „ukrajinski trošak” isplatiti, i u kojoj meri, tek će se pokazati.