Trudimo se da kažemo nešto o jeziku i kulturi

Specijalno za „Politiku”
Pariz – Sevgi Tirker Terlemez je rođena 1948. u Turskoj, gde je provela detinjstvo i mladost, više škole završila je u Francuskoj, kojoj se vratila sa kćerkom Serpilekin Adeline Terlemez. Njih dve su spisateljice, prevodioci i dramaturzi i žive i rade u Parizu i Istambulu, urednice su Orijentalne edicije izdavačke kuće „Harmatan”. Sevgi je predavala francuski u Bordou, radila kao ataše, ima objavljene četiri knjige poezije i proze, prevodi na turski.

Volela bih da kažete nešto o kolekciji objavljenih knjiga u vašoj ediciji u „Harmatanu”, ali da počnemo od poslednje „Pisma iz egzila (1975-1995)” Nedima Gursela, u kojoj su Gurselovi razgovori sa Etijamblom?

Knjigu Nedima Gursela su francuski izdavači odbijali tvrdeći da nije zanimljiva, da se neće prodavati. Međutim, nas je zanimala specifična tema knjige, pisma velikog profesora književnosti Etijambla i studenta Gursela. Postale smo svesne Gurselovog uticaja na čitalaštvo u trenutku dok smo razgovarale sa njim povodom ovog rukopisa: pet stotina studenata je došlo na univerzitet u Ankari da ga sluša. A zašto? Uprkos dugogodišnjem boravku u Parizu, Nedimov turski je savršen. Kao prevodilac i spisateljica svesna sam koliko njegov dar za jezik očarava slušaoce. Sa svoje strane pak Etijambl se većma zalagao za pravilnu upotrebu jezika, njihovu korespondenciju čitamo kao najbolju književnost koja nas uči važnim elementima u oblasti recepcije. Najposle, Nedim je postao poznati svetski pisac i kao što kažu „Beket pre Beketa” i ova pisma su ispovesti mladog Nedima pre no što je postao Gursel. Kako sam i sama bila studentkinja odana svom profesoru literature, bilo mi je zadovoljstvo da uredim knjigu koja govori o fascinaciji mladog studenta slavnim profesorom. Ali ova knjiga ne govori samo o poštovanju koje je student ukazao Etijamblu, ona govori i o poštovanju koje je strani student ukazao francuskom jeziku.

Kada pogledamo francuska izdanja Gurselovih knjiga, prevod je u njima doista lep i pitak, a najčešće ga je sa turskog na francuski prevodio Žan Deska. Ako otvorimo „Vikipediju”, naći ćemo opaske turskih čitalaca koji su glasno negodovali što je Orhan Pamuk dobio Nobelovu nagradu, po njima manje zaslužan kandidat od Gursela. I mi smo u Jugoslaviji imali mrtvu trku između Ive Andrića i Crnjanskog.

To je delikatna opservacija, dobro poznajem svoj maternji, turski, i mogu lično da posvedočim da Pamuk bolje zvuči na francuskom i engleskom nego na turskom, njegovi izrazi na turskom nisu do te mere bogati. Moja kćerka Serpilekin, apsolutni stručnjak za Beketa, doktorirala je na njegovom delu, prevodi Beketova dela na turski i nas dve se trudimo da kažemo nešto o jeziku i kulturi koji mnogima u današnje vreme nisu više važni. Oduvek sam smatrala pak da imam dve otadžbine, Tursku i Francusku.

Možete li da nam ispričate kako je došlo do pokretanja „orijentalne” biblioteke?

Filip Tanselen je objavio Serpilekinu poeziju u poznatoj ediciji Harmatana „Pesnici pet kontinenata”. U to vreme, početkom 2000. godine, počeli smo sa direktorom „Harmatana” da razgovaramo o stvaranju orijentalne kolekcije. Nazvali smo je „Turski pogled”, ali ona sadrži dela koja su nastala ukrštanjem Istoka i Zapada. Zanimljiva je i nedavno objavljena knjiga o poeziji Nazima Hikmeta autora Erhana Turguta. Ovog autora smo već ranije objavili sa knjigom o Đordanu Brunu koja govori i o prvoj  turkinji zatvorenoj zbog politčikih opredeljenja.

Ko su vaši autori? Na prvom mestu u vašoj biblioteci je Hasan Erkek, dramski pisac i pesnik koji je čest gost i kod nas u Srbiji.

Serpilekin i ja smo ovde spisateljice scenarija o velikoj ljubavi čiji protagonisti završavaju u invalidskim kolicima. Tu je zatim profesor filologije Tugrul Inal, čiju izvanrednu studiju o Bodleru smo nedavno objavili, te monografija jednog od najvećih turskih pesnika Orhana Velija. Objavili smo i savremenog pesnika Ezdemira Indžea, kao i delo filozofa Šahina Jeniširlioa „Čovek i sloboda”. Iranac turskog porekla Vali Sulejmanolu piše poeziju na starinski način, kako je pisana pre muslimanskog osvajanja, a knjiga nosi naslov „Drevna turska poezija”. Tu je i knjiga glumca i dramaturga Tamera Leventa „U slučaju da se dogodi”, koja govori o imaginarnom životu Nasrudin-hodže, navodno vaskrslog, koji prepričava sadašnja zbivanja. Leventova dela su veoma prisutna u Francuskoj, sarađivao je godinama sa pariskim teatrom Ron Poen. Zanimljivo je delo univerzitetskog profesora Ekrema Aksoja, ono prati uticaj francuske književnosti na turske pisce od otomanske imperije pa naovamo. Preporučila bih knjigu novinarke Šule Tirkez, kćerke Ataturkovog generala koja daje nezaboravno istorijsko, porodično svedočanstvo Ataturkovog vremena. Dramski pisac Ali Pojrazlu je autor pripovedaka „Zabranjeno pozorište”, a objavili smo i pozorišni komad „Ljubičasto radno odelo” Ferhata Lildžija o četiri siromašne spremačice u ljubičastoj uniformi koje žele da se reše svog društvenog statusa te organizuju pljačku banke. Evo i moje zbirke pripovedaka „Neko drugi među svima nama drugima” (2008–2021), a čije značenje je: svi smo mi drugi – drugima i svako od nas nešto posebno znači. Od knjiga koje su usledile ističe se Inalovo delo o Orhanu Veliju, velikom pesniku koji je iznenada preminuo. Pronašli su njegova pisma ženi koju je beskrajno voleo a za koju niko nije znao. Nakon ove knjige stigao je Nedim Gursel i njegova pisma Etijamblu.

Slušam iz prve ruke šta ste objavili i rađa se pitanje: možemo li vašu kolekciju uslovno nazvati (usled tematske i stilske bliskosti) „kolekcijom Nazima Hikmeta”?

Da i ne, pazite, svi u Turskoj pa i u svetu, neizmerno vole Hikmetovu reč, ali želja nam je da u ovoj kolekciji prikažemo poetsku baštinu drugih pesnika, Orhana Velija, na primer.

Koji su planovi za budućnost ove biblioteke?

Kao i do sada, želimo da objavljujemo poeziju, u stihu ali i u prozi, želja nam je da objavljujemo različite književne žanrove, stavljajući naglasak na reč „književne”. Danas se gubi tendencija objavljivanja čiste književnosti, donekle iz komercijalnih razloga. Želja nam je da objavljujemo što više bilingvalnih knjiga, Hasan Erkek je već bilingvalno štampan. Da sumiram: objavljivaćemo sva dela koja krasi sloboda izraza, tačnije sloboda mišljenja. Dela ne moraju da potiču iz Turske ili bilo koje orijentalne imperije, ona treba da nose u svom pisanju elemenat povezivanja takozvanog orijentalnog i zapadnog dela planete.