Spomenik vojnikovoj majci

U listu „Politika”, u rubrici „Priče iz Velikog rata”, čitaocima je 4. januara preneta dirljiva istina iz knjige „Žive kamene duše” – „Lepi cvet Angelina, čuvarka kućnog praga i odžaka”. Taj prilog potpisuje Branko Pejović. Siguran sam da je događaja sličnih ovom mnogo u Srbiji, u kojoj je rat bio vreme između dva mira.

Prošlog leta, dok sam obilazio grobove svojih predaka u selu Balosave, moju pažnju privukla je grupa vrlo starih spomenika od belog mermera. Napravio sam nekoliko fotografija i tehnikom senčenja rekonstruisao tekst sa tih obeležja. Jedan od njih je spomenik majci heroini, koja u ratnoj oluji balkanskih ratova, vođena majčinskim instinktom, pođe da traži svoga sina vojnika. Na spomeniku piše:

„Ovde stoje upokojene kosti Marice, žene Janka Stojanovića, koja požive 50 godina i umre u putu tražeći poginulog sina od Bugara 5. jula 1913. godine.

Spomen podiže ženi i svom poginulom sinu vojniku Janko Stojanović.”

U blizini su i spomenici Janku Stojanoviću (1863–1915), Borisavu Stojanoviću (vojnik, 1884–1915) i Milovanu Stojanoviću (vojnik 1890–1916).

Radivoje Rade J. Stojanović, verovatno sin Jankov, u Velikom ratu, kao ratni zarobljenik, proveo je tri godine u lageru u Austriji, Hajrihstring, Češkoj, Nemačkoj, Lancdorf i o tome je napisao jednu poemu o patnji i mukama ratnih zarobljenika. Sećam se da sam kao dete plakao dok su u zimskim noćima stihove iz pesme govorili ili čitali rođaci solunskih ratnika. Ukratko, pesma je namenjena srpskoj omladini a počinjala je rečima: „Oj, drugovi, ratni sokolovi!/I vojnici, srpski vitezovi!/Omladino, uzdanico draga,/U borbi vas poslužila snaga...”

Nakon završetka rata Rade i drugi srpski zarobljenici prebačeni su u Tulon pa u Italiju, Taranto i lađom u Dubrovnik. Sve je detaljno opevao, a sveska je štampana 1928. godine.

Pored ovih, na istom groblju su spomenici još nekoliko ratnika iz perioda 1912–1918. godine.

Radovan Drobnjaković,
Beograd