Na manastirskoj slavi

Podnožje Prokletija i živopisna dolina reke Bistrice prošlog ponedeljka su bili odredište hodočasnicima koji su se ovde zaputili sa Kosova i Metohije, iz ostalih krajeva Srbije, kao i iz Crne Gore i Republike Srpske. Oni su stigli u Dečane, na manastirsku slavu – praznik Svetog kralja Stefana Dečanskog.

Svetu arhijerejsku liturgiju služio je arhiepiskop cetinjski i mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije uz sasluživanje episkopa raško-prizrenskog Artemija i episkopa lipljanskog Teodosija sa više od 40 sveštenoslužitelja iz ostalih eparhija Srpske pravoslavne crkve. Posle arhijerejske liturgije i osvećenja slavskog kolača poslužen je slavski ručak, a u manastirskoj porti viorila se srpska zastava i začula se pesma.

Među preko dve hiljade poklonika bila je i grupa koja je na ovo putovanje stigla sa agencijom „Dveri” iz Kragujevca, jednom od retkih koja se kod nas bavi verskim turizmom.

– Mi se trudimo da ljudima približimo naše svetinje, a poseban akcenat stavljen je na srpski Jerusalim, odnosno naše sveto Kosovo i Metohiju i najlepše srednjevekovne zadužbine kao što su Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Arhangeli kod Prizrena i mnogi drugi – kaže Nenad Božinović, direktor „Dveri”.

Prema njegovim rečima, za ovo putovanje potreban je samo mali napor (vožnja), dok strahu mesta nema, jer se do Dečana stiže bezbedno pod pratnjom KFOR-a i policije.

Inače od dolaska vojnih snaga KFOR-a na Kosovo i Metohiju manastir je stavljen pod zaštitu italijanskih vojnika koji ga danonoćno obezbeđuju. Ima ih na svakom koraku i primetna je njihova dobra komunikacija sa bratstvom, ali i sa posetiocima veličanstvene zadužbine bogatog Nemanjićkog duhovnog i graditeljskog nasleđa.

U središtu manastirskog kompleksa je hram Vaznesenja Hristovog koji okružuju trpezarija, arhimandritija, Milošev konak, zvonik, Leontijev konak (za goste) pored ulazne odbrambene kule. Dečanska crkva svojom snagom i visinom, fasadom i ukrasima, izaziva divljenje, a posebnosti arhitekture doprinosi i dvobojni mermerni kamen (od svetložutog pećkog oniksa i crvenkasto – ljubičaste dečanske breče) brušen do punog sjaja.

Neprekidna monaška tradicija ovde traje od 14. veka. Zahvaljujući srećnim okolnostima Visoki Dečani nikada nisu napuštani, dečanska crkva nije gorela, a ni ostajala bez krova, kao što je to bio slučaj sa gotovo svim većim srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji.

Dečanska crkva, kao mesto hodočašća, skoro sedam vekova darivana je bez prekida, što je omogućilo da se stvori izuzetno dragocena riznica koja sija lepotom starih ikona, intraziranog nameštaja, skupoceno ukrašenih bogoslužbenih predmeta, rukopisnih knjiga, da čak po njihovoj vrednosti nadmašuje sve ostale (osim Hilandara) u srpskom kulturnom nasleđu.

Danas u Dečanima živi tridesetak monaha i iskušenika koji se, pored duhovne uloge i bogosluženja, bave i drugim aktivnostima: ikonopisanjem, duborezom, proizvodnjom meda (kestenov) i nadaleko poznate lozovače i dečanskog vina...

Zbog pratnje KFOR-a strogo mora da se poštuje satnica planirana za boravak u Dečanima. Kreće se dalje. Put vodi do Pećke patrijaršije. Naše svetinje zaslužuju da se posećuju, da se o njima govori i piše.