O manastirima brinu i vatrogasci-spasioci

Da nam se više nikada ne bi ponovio razorni požar poput onog u manastiru Hilandar 2004. godine, kada je u vatri uništeno oko pola objekata Svete lavre, pripadnici Sektora za vanredne situacije (SVS) su od prošlog januara pregledali više od 180 manastirskih zdanja i objekata od posebne važnosti za Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC). U mnogima od hramova sveštenstvu je osim saveta pružena i konkretna pomoć u opremi. Sa ovom akcijom, kako kažu u sektoru, nastaviće i dalje, jer je prevencija jedan od najvažnijih koraka kada je reč o zaštiti od požara.

– Krajem januara 2024. obavili smo razgovor sa patrijarhom Porfirijem kako kako bi se unapredila protivpožarna bezbednost u hramovnim objektima Srpske pravoslavne crkve. Ideja za ove razgovore potekla je, nažalost, zbog požara koji se dogodio u kompleksu manastira Hilandar. Zbog toga su pripadnici SVS-a već godinama prisutni u Hilandaru i pomažu bratstvu manastira da unapredi sistem protivpožarne zaštite. Takođe, u poslednjih godina naši penzionisani pripadnici su stalno tamo, a svake godine se radi i obuka monaha. Pošto mi imamo veliki broj svetinja od velikog istorijskog i kulturnog značaja, krenuli smo u obilazak objekata SPC posle tog sastanka sa patrijarhom. Do sada smo obišli Patrijaršiju, njenu riznicu i 182 objekta, prevashodno manastira, i utvrdili šta potencijalno može biti problem kada je reč o zaštiti od požara. U nekim manastirima smo stigli, može se reći, u poslednjem momentu, jer je pretila velika opasnost da u roku od nedelju-dve izbije požar – rekao je Luka Čaušić, načelnik Sektora za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova. On je istakao da su pomogli formiranje i opremanje Dobrovoljnog vatrogasnog društva u manastiru Studenica.

– Ovo društvo uglavnom čine mirjani iz okolnih sela, a bratstvo je pokazalo visok stepen saradnje. Toliki da su monasi učestvovali i u gašenju požara na otvorenom oko manastira, ali i gde treba na lokalu. Ističem da su nam važni i objekti drugih konfesija. Tih objekata je brojčano ipak manje. Uglavnom su drugačije gradnje, od čvrstog su materijala i sa manje drvene građe, u njima se na drugačiji način obavljaju obredi u odnosu na pravoslavne hramove, gde se više pale sveće… Ali svi načelnici u jedinicama lokalnih samouprava su u kontaktima sa predstavnicima drugih konfesija, jer mi smo tu da zaštitimo i sprečimo probleme i na svim objektima – ističe Čaušić.

Koliko je važno što je monaštvo i sveštenstvo obučeno u protivpožarnoj zaštiti i što su pripadnici Sektora za vanredne situacije u pravo vreme na pravom mestu moglo se videti kada je 2012. godine okolinu manastira Hilandar zahvatio veliki požar. Gorelo je oko 3.000 hektara niskog rastinja i šume. Tada su naši vatrogasci-spasioci bili u manastiru i na vreme reagovali, pa su uspeli da spreče širenje plamena i mogućnost da vatra pređe na kompleks. A da je bilo lako – nije. Jer na Svetoj gori raste nisko rastinje bogato eteričnim uljima, koje je jako teško gasiti.

– Kada se na njega pusti voda iz helikoptera, izgleda kao da ste bacili benzin. Digne se ogroman dim, zbog čega smo morali fizički da odstranjujemo to grmlje, da pravimo takozvanu proseku kako bismo sprečili da ga plamen zahvati. Od 2010. godine naše ekipe jednom ili dva puta godišnje borave u Hilandaru i vrše obuku monaha i iskušenika. U poslednje dve godine naše kolege u penziji dobrovoljno dežuraju u manastiru po mesec dana. Uglavnom je reč o rukovodiocima nižeg ili višeg ranga. Ovo se pokazalo kao dobra praksa jer su se dogodila dva manja požara, a naše kolege su na pravi način odreagovale – objašnjava Goran Nikolić, pomoćnik načelnika Sektora za vanredne situacije.

On ističe da u Hilandaru sada ima desetak monaha i iskušenika koji su prošli protivpožarnu obuku i imaju opremu. Osim toga, u kompleksu se nalaze i dva vatrogasna kamiona sa cisternama i jedno manje, takozvano navalno vozilo. Jedan od kamiona može da preveze i po 4.000 litara vode.

– U manastiru od pre par godina postoji i spoljni i unutrašnji prsten hidrantske mreže, tako da su obezbeđeni i na taj način. Osim toga na Svetoj gori u Kareji postoji grčka profesionalna vatrogasna jedinica, a i pojedini manastiri imaju svoje dežurne službe. Kada je 2004. godine izbio požar u Hilandaru, poluostrvo je zahvatila i jaka bura, pa je kiša uništila put ka Svetoj carskoj srpskoj lavri, tako da grčki vatrogasci nisu stigli da nam priteknu u pomoć, što inače rade. Posle toga se i rodila ideja da u Hilandaru postoje obučeni monasi sa opremom – naglašava Nikolić.

On napominje da je i praksa iz Studenice, gde je oformljeno Dobrovoljno vatrogasno društvo, nešto čemu će težiti.

– Članovi ovog društva nisu samo gasili požare u okolini Studenice, već su pomagali i nama kada je zatrebalo. Znači, mi potenciramo na preventivi. Bolje je uložiti u nju nego sanirati posledice, ako se, ne daj bože, nešto dogodi. Naš zadatak je da bar jednom godišnje obiđemo manastirske komplekse, vidimo šta je urađeno i šta bi još trebalo završiti. Cilj nam je da sačuvamo naše nacionalno blago, i Hilandar i sve ostale manastire i verske objekte – naglasio je Nikolić.