Zaštita konkurencije ili komisije?

Da pođemo redom. Pre nego što i počnu da se razmatraju odredbe bilo kog zakona o zaštiti konkurencije treba postaviti pitanje šta je to konkurencija. Kako je još davno napisao jedan od znalaca ove problematike Džordž Stigler, konkurencija jeste nadmetanje, rivalitet između konkurenata, tj. pritisak koji jedan od igrača na tržištu trpi od drugih. Što je jači taj pritisak, veća je ekonomska efikasnost budući da mora da proizvodi ono što kupci traže, obara troškove i da se inovacijama bori za preuzimanje što većeg broja kupaca. Broj konkurenata ne mora da bude presudan pri razmatranju intenziteta konkurencije, tj. nadmetanja na nekom tržištu. Na primer, jedno od najkonkurentnijih tržišta u Srbiji danas je tržište mobilne telefonije na kome postoje samo tri igrača – bitan je intenzitet njihovog nadmetanja, odnosno njihov nesputani rivalitet, a ne broj konkurenata.

Imajući to u vidu, već u samom startu sporan je jedan element politike zaštite konkurencije koji, nesporno, postoji gotovo u svim nacionalnim zakonodavstvima – kontrola koncentracija. Ukoliko dođe do koncentracije, što znači ukoliko se spoje, pripoje ili preuzmu konkurenti, smanjuje se broj konkurenata, pa se time umanjuje i konkurencija, smatraju zagovornici ovakve kontrole. Očigledno je da ova filozofija nema ništa zajedničko sa navedenim Stiglerovim rečima. Štaviše, kontrola koncentracija jeste najkontroverznija stavka svakog zakona o zaštiti konkurencije budući da se ona, odnosno onaj koji primenjuje taj zakon bavi budućnošću: do čega će dovesti određena koncentracija i da li će njeni pozitivni efekti po konkurenciju, odnosno po blagostanje potrošača biti veći od negativnih? Pa da onda onaj koji primenjuje zakon, pošto je spoznao budućnost, mudro i nepristrasno odluči (u roku od nekoliko meseci, žalba ne izvršava rešenje) da li da se koncentracija odobri ili ne.

Šta mogu da donesu koncentracije? Prvo, usled delovanja ekonomije obima (troškovi po jedinici proizvoda opadaju s povećanjem obima proizvodnje) i ekonomije opsega (proizvode se različiti proizvodi čija proizvodnja ima neke zajedničke troškove) uvećava se proizvodna efikasnost. Drugo, iz istog razloga veća preduzeća mogu da se upuste u istraživanje i razvoj u najširem smislu reči, pa mogu da ponude inovacije koje će dalje uvećati ekonomsku efikasnost. Treće, strah od preuzimanja predstavlja jedan od velikih podsticaja menadžerima kompanija da bolje rade, čime se značajno utiče na poboljšanje korporativnog upravljanja. Konačno, i za Srbiju možda i najbitnije, koncentracije predstavljaju značajan mehanizam restrukturisanja privrede, pre svega njenog realnog sektora. U uslovima u kojima je veliki deo privrede Srbije još uvek nasleđen iz perioda socijalizma, koncentracije, odnosno spajanja, pripajanja i preuzimanja, ne samo u procesu privatizacije, od ključne su važnosti za podizanje ekonomske efikasnosti našeg realnog sektora.

Naravno, koncentracije nesumnjivo mogu da dovedu do umanjenja konkurencije – one mogu da dovedu do monopola. Ukoliko se spoje (merdžuju, po novosrpskom) Boeing i Airbus teško da bi to dovelo do jačanja konkurencije. I to nije sporno. Sporna su rešenja najnovijeg nacrta.

Ko je obavezan da prijavi koncentraciju, odnosno da traži odobrenje od komisije? Za početak, iako je zakonski tekst malo nejasan, sve one firme kojima je godišnji ukupan prihod veći od pet miliona evra. Znači, kiosci su izuzeti!

Koje su to koncentracije koju će komisija da zabrani? One kojima se stvara i pojačava dominantan položaj na tržištu (inače neprecizno definisan drugim članom nacrta), ali onda, ukoliko nema dominantnog položaja, sledi čitava lista kriterijuma koje komisija treba da uvaži i da sama, slobodno, primenom načela razumne diskrecione procene, proceni da li će efekti po konkurenciju biti ovakvi ili onakvi. A to, čitajući neka rešenja komisije, rekao bih da znači da komisija može da zabrani koju god koncentraciju hoće. I time se stvara nešto od čega svaki ozbiljan poslovni čovek ima noćne more – neizvesnost, odnosno nepredvidljivost. A kapital je, ne treba ponavljati, plašljiva životinja i komisija ovakve vrste, opremljena zakonskim ovlašćenjima koja treba da dobije, predstavlja za kapital isto ono što u južnoj Engleskoj lovačke trube predstavljaju za lisice, a u istočnoj Srbiji lupanje u kante za vukove. Da li se zaista želi da se rastera kapital?

Zašto su predložena ovakva rešenja? Da bi se naplatilo što više, pa da komisija, koja skupo naplaćuje (prema tarifniku koji donosi Savet komisije) razmatranje koncentracije, pošto namiri svoje troškove, prosledi odgovarajući iznos u budžet? Da bi se (dodatno) ojačala uloga komisije kako bi se izbegla kritika javnosti da država ne čini ništa kako bi se suprotstavila tajkunima? Da bi se realizovao još jedan donatorski projekat koji je finansirala EU?

Ne znam i ne interesuje me! Bolje ovako: podignite vrednost ukupnog prihoda za prijavljivanje koncentracije i jasno naznačite da je koncentracija zabranjena isključivo ukoliko dovodi do (stvaranja ili jačanja) dominantnog položaja! Za početak, toliko od mene.

predsednik Centra za liberalno-demokratske studije, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu