Doba kada se i na Fruškoj gori skijalo

Novi Sad – Bilo je zima kada se na Fruškoj gori skijalo, a za to bilo je i vremenskih uslova. Postojao je ovde između dva svetska rata planinarsko-smučarski pokret i odvijala su se takmičenja u skijanju, čak i skokovima. Danas tako nešto nije lako ni zamisliti. Sneg je postao ćudljiva stvar našeg novog i sve toplijeg veka. Blizu su veliki skijaški centri, ali katkad u Novom Sadu iskrsne ideja da bi se na Fruškoj gori mogla napraviti manja staza za taj zimski sport.

Tako posetilac platforme „Tvoj grad Novi Sad”, gde građani predlažu ili glasaju za projekte, svojevremeno piše: „Kad može jedan Zaječar da ima ski-stazu sa sve žičarom, zašto ne bi mogao i Novi Sad.” On pominje okolinu Iriškog venca na Fruškoj gori, potes od oko pet kilometara. Visina, kako kaže, nije nešto naročita, ali smatra da je bitna dužina staze i da za nju ima potencijala, a da bi uz dodatno veštačko osnežavanje dobili lepu ski-stazu.

Kako to februara 1937. godine piše Vesnik Društva Fruška gora, zimski sportovi – a naročito smučarstvo – jačaju zdravlje i duh čovekov, pored toga što mu pružaju retko prijatno uživanje. U to vreme, glasilo ovog danas 100-godišnjeg planinarskog društva, hrabri svoje čitaoce da „smučke nisu samo privilegija mladosti, da sa malo više vežbe i stariji nalaze u njima pravu i punu radost”.

Kada je Društvo „Fruška gora” osnovano 1924. godine u Novom Sadu, na čelu njegove prve uprave našao se dr Ignjat Pavlas, ugledni advokat poznat već po ulozi u pripremama za Prisajedinjenje iz 1918. jedan od osnivača Advokatske komore Vojvodine, te starešina sokola, čijim zalaganjem je podignut Sokolski dom u Novom Sadu. Stare fotografije svedoče o njemu i kao o fruškogorskom skijašu i planinaru koji se sretao sa seljanima iz okoline.

„Bio je čovek nauke i kulture. Rečju, čovek moderne. Za razliku od seljana kojima je Fruška gora prirodno okruženje, njihov habitat, čijim stazama i šumama se kreću kao po sopstvenom dvorištu, Pavlas i njegova družina toj pitomoj planini pristupaju sa novom optikom. Kao otuđeni građani, traže avanturu duha i tela, romantični zov Brankovih stihova. Kao školovani ljudi, Frušku goru žele ponovo da otkriju, opišu, definišu, ucrtaju, fotografišu, objasne i objave, da zavedu red i smisao, i sugrađanima ukažu na lepote koje su im pod nosom. Iz te početne, bez sumnje modernizatorske i misionarske želje, poniklo je Društvo ’Fruška gora’”, kaže viši kustos Muzeja Vojvodine Aleksandar Martinov.

Sto godina Društva „Fruška gora” bilo je povod da Martinov i muzejski savetnik Darijuš Samii prikažu, kroz istoimenu izložbu, razvoj te organizacije koja je u svojim prvim godinama posvećena planinarenju na Fruškoj gori, organizaciji izleta, krčenju puteva, markiranju pešačkih ruta... Njena zimsko-sportska sekcija je već 1931. godine brojala preko sto članova koji su organizovali skijaške izlete na Fruškoj gori, ali i na većim planinama po Srbiji i Jugoslaviji.

Kod turističkog doma na Iriškom vencu uređena je skijaška staza i vežbalište koje je krajem tridesetih godina u jeku sezone posećivalo oko 200 skijaša na dan. Bilo je nekoliko takmičenja, a najveće, u slalomu i skijaškom trčanju 1935. godine, u saradnji sa Beogradskim zimskim podsavezom. Navodno je to bilo prvo ski-prvenstvo na tlu Srbije.

Filmskom trakom je zabeleženo kako se skijalo i takmičilo na Fruškoj gori te 1935. godine, kada su skijaše vukli konji po snegu. Dokumentarni film deo je izložbe, a čuva se u Jugoslovenskoj kinoteci. Njegovi autori su Žarko Kapamadžija i Karlo Šefer.

Lokalne podružnice društva osnivane su širom Vojvodine, tako da ono 1937. godine beleži preko 5.000 članova. Dr Milan Breberina, koji je umnogome doprineo izložbi i svečano je otvorio, kaže za „Politiku” da je taj broj značajniji utoliko što je tada bilo mnogo manje stanovnika nego danas, ali da sada članstva nema ni blizu tome.

„Nemamo tu tradiciju, nažalost, kakvu imaju u Sloveniji i drugim zemljama. Recimo, u Slovačkoj, Češkoj, Mađarskoj, postoji tradicija porodičnog odlaska u planine. Za vikend se maltene isprazne gradovi jer ljudi odu u planinu. Kod nas toga nema i, nažalost, tu popularnost planinarstvo kod nas nikad nije zadobilo. Da li će – videćemo”, kaže.

Skijanja na Fruškoj gori, prema njegovim rečima, nije bilo stalno, ali su tu i pre i posle Drugog svetskog rata održavana takmičenja.

„Posle rata je napravljena čak skijaška skakaonica na Popovici. Moj prijatelj Petar Peka Antonijević, koji je bio novinar TV Novi Sad, pričao mi je da je kao mladić učestvovao na takmičenjima u tim skijaškim skokovima. Ali kad se ja setim svoje mladosti, zime su bile dugotrajnije, hladnije, sa mnogo više snega”, kaže Breberina.

Smučarski pokret je zamro, ali ne i entuzijazam pojedinaca i ljubitelja vojvođanske planine. Sedamdesetih godina prošlog veka mašinski inženjer Lazar Kiselički improvizovao je sa bratom Živkom i prijateljima ski-lift na grebenu kod izletišta Brankovac, koristeći kao pogon motor svog „fiće”. Tadašnja štampa je pisala da su automobilu skinuli zadnji točak i podmetnuli po njegovu osovinu poveći panj. Na mesto točka montirali su staru felnu, a na kraju spusta – točak od bicikla bez guma. Povezali su ih užetom koje bi skijaša, kad se spusti dole, bez po muke izvuklo uzbrdo.

Milan Breberina se seća te improvizacije žičare, ali i toga da nije potrajala – ne zbog manjka snega, nego navodnih problema sa vlasnikom livade i presečenih sajli.