Široka staza

Neko će ovo nazvati nostalgijom, ja ne bih. Složićemo se da svako svoje uspomene nosi sa sobom, pa kad se zacrne oblaci iznad Kalgarija, kada zima pokaže svoje zube i spusti temperaturu na trideset ispod nule... brrrrr. Jedino što pomaže na takvoj zimi je toplo vino ili toplo sećanje.
Ima jedna kafanica u Zemunu o kojoj bih voleo da vam napišem nešto. Nalazi se, pa ne baš na keju, ali tu nešto malo iznad „Reke” i kajakaškog kluba tamo gde ulica, koja vodi od „Venecije” u smeru od grada, polako gubi svoj oblik i prelazi u stazu koja prati Dunav, onako tiho, kao senka kad vas u stopu prati, a uvek se tu nađe i poneki alas koji tiho skuplja svoje mreže na mirnom Dunavu, dok sunce polako spušta zastore i sprema se na počinak.

Ipak, brže ćete je naći ako krenete ka njoj drugim putem. I nije da je baš lako naći, ali ako vam je dobar kompas i dobra mapa, naći ćete je iz prve. Tamo posle garaže gsp-ovih autobusa u Zemunu, produžite pravo, uletite u jednu usku uličicu, više nalik malom seoskom sokaku (upola užem od Kameničke ulice) koji datira negde iz doba Turaka, i kojim samo neka zalutala koza može normalno da prođe.

I negde posle 50 metara nesigurnog koračanja, u koje god doba dana da naiđete, tu vas uvek ljubazno dočeka i pozdravi jedan postariji gospodin sa naočarima predebelih stakala, tih i nenametljiv, na koga smo svi već navikli kao na sastavni deo folklora i ambijenta same kafanice. On je tu da se pobrine da niko ne dotakne vaša kola (ako se odlučite da dođete autom) u vreme vašeg uživanja u svemu što ova kafanica nudi. I nikad ne traži nagradu za svoj trud i možda baš zato dobija više nego što očekuje.

Pokušavao sam jedno vreme da pronađem slično mesto ovde u Kalgariju, ali izgleda da nisam odabrao pravi grad što se provoda tiče. Poslovi se lako nađu, sunce i dalje izlazi svakog jutra, slavi se slava i ovde, mada slabije dolazi rodbina. Ipak, ono što, meni se barem tako čini, ključno razlikuje ovu kanadsku sredinu od naše balkanske, je ustaljeni i mirniji ritam cele zemlje, koju na sreću ili pak ne, nije odlika Balkana. Čoveku izgleda nikad nije dosta, pa mi ponekad, eto, sad baš to zasmeta.

Gde sam ono stao? A da, to sokače se potom sužava sa svakim novim korakom koji napravite da bi se na kraju sve svelo na nekih metar - metar i po široke stepenice koje prilično strmo i više nego prebrzo za moj ukus vode ka kafani i da budem iskren, tih stepenica je uvek bilo nekako previše i dok silazimo, a kamoli dok se penjemo nazad, onako omamljeni, sretni, malo pod uticajem belog vina koje se popilo, ali i pesama koje smo satima zajedno pevali sa pevačem Vladom i uvek novim harmonikašem koji ga prati.

I nije to zato što smo mi sad neki pijanci i propaliteti, pa da se tamo opijamo dok ne popadamo pod sto. Više zbog toga da se oseti ta prijateljska, topla atmosfera, blago zadimljena prostorija u našem separeu gde nas šest svratimo nekoliko puta godišnje, provedemo prijatno veče uz dobru hranu, setnu muziku, mnogo šale, pomalo tračeva i priče starih drugara. I uvek neko ponese slike sa prethodnog druženja ili neko slavi rođendan ili useljenje u stan ili rođenje deteta ili…

I siti se tako slatko ismejemo i setimo dana kada smo svi radili zajedno u jednoj banci, u jednom odeljenju, u jednoj kancelariji. Pretresamo iznova doživljaje iz tog doba i naručimo po koju pesmu u to ime. Za današnje lepe porodične dane, za neke stare ljubavi i one koje to nikad nisu postale, za dane mladosti i vreme koje je zauvek prošlo.

Porodica je ključ opstanka u inostranstvu. Držimo se zajedno, jer u početku, po dolasku u Kanadu, bili smo kao malo ostrvo, naprečac istrgnuto iz matičnog mora i preseljeno u neke vode njemu nepoznate. Kad su se neke druge ribe konačno navikle na naše obale, sve je postalo lakše. Tople struje i vetrovi počeli su da greju našu vegetaciju nakon prvih godina adaptacije na novu sredinu. Samo ponekad, iznenada, probije se pokoji zalutali povetarac do obala našeg ostrva i prenese poneki zvuk i miris našeg starog mora. Čula naglo prorade, osvrćemo se ovamo i onamo, uzrpoljimo se, pa čak i ove druge, nove ribe osete da se nešto dešava sa ostrvom, a onda noć prekrije pesak na obali, donese neki mir u naše biljke i polako utonemo u san.

Neću više da lutam.

A gazda i muzika su posebna priča. Toliko smo puta bili za sve ove godine da gazda čim rezervišemo mesto za petak veče pod bilo čijim od naših prezimena, zna o kome se radi, baš kao i svi njegovi konobari. I spreman je da to veče fajront napravi nešto kasnije nego obično i neće niko zbog toga da se ljuti. Ni on, ni muzika, ni konobari. A sigurno neće ni gosti. I nije tu sad neka preterana gužva, barem ne danima kada mi svraćamo. Jeste, bude neki put, ali ne uvek. Vlada muzičar već zna šta mi kod njih naručujemo i zna da kad dođu kod nas, ostali stolovi neće tako skoro dočekati da naruče svoju pesmu. I zato oni marljivo i pomalo ubrzano, kao da se pravdaju pred nama i zbog nas, odsviraju poneku sevdalinku ili kakvu drugu pesmu za ostale goste i nakon kratke pauze, veseli i nasmejani dođu za naš sto, spremni da se provesele i da pevaju zajedno sa nama, kao da je oduvek bilo tako i da će uvek biti.

I svaki put mi je srce puno kad sa svojim društvom, malim ali odabranim, provedem veče u toj kafanici, ušuškanoj pri Dunavu tako dobro da ne može svako da je nađe i da ne može baš svako da oseti šta je to što ovo mesto čini drugačijim od drugih i što se njemu uvek vraćamo. Kad god odlazim iz te kafanice, zažalim pomalo što ne možemo sledeći dan sve iz početka. Ne znam da li je to zbog toga što su četrdesete na pragu ili zbog nečeg drugog, ali mislim da bi bez tih periodičnih druženja u „našoj” kafani život bio nekako nedorečen. Ovako, nedeljama posle toga sa mojim drugarima razmenjujem utiske sa prethodnog druženja.

Taman tamo negde do sledećeg viđenja na istom mestu. I ne znam da li vi imate neku svoju kafanicu koju ljubomorno čuvate za sebe i svoje prijatelje kao sklonište od životnih stresova, oluja i strahova, ali bih bio sretan da znam da ima još takvih mesta u našem gradu.
Zima još nije stigla u Kalgari, ali oseti se već u vazduhu, a i prvi sneg se evo zabeleo pre neki dan. Ne, nije to nostalgija, samo sećanje...