Neguje dete u sebi, a što ne biste
Penzionisani psiholog iz Beograda Branka Kordić nestrpljivo čeka odgovor opštine Palilula hoće li joj ustupiti neki prostor za rad njenog tek registrovanog Centra za učenje životnih veština. A dok čeka, ona ne gubi vreme – bezmalo svakodnevno „ispadaju“ joj iz ruku šarene kutije koje kao da se same ređaju po policama i komodama. Što njenim, što tuđim.
Osim što uživa u toj igri, Branka se raduje i zbog toga što je otkrila nešto novo o sebi. Živela je u uverenju da je izuzetno nestrpljiva osoba, kad ono – jok. U stanju je satima, danima, mesecima, pa ne baš godinama, ali nešto više od godinu dana, da oblaže, lepi, suši, pa opet oblaže, lepi, suši, a na kraju boji i vaja. I to sve, verovali ili ne, od stranica ove naše „Politike“. Podiže nam tiraž, rekao je u šali kolega Dušan Milijić, fotoreporter, i predložio joj da neku kutiju ne oboji, nego da ostavi slova. To je stvarno bio pun pogodak.
(/slika2)Tehnika je stara, možda čak više od sto godina, i zove se, ako smo dobro razumeli – papirmaše. Baza je svima dostupna: novinska hartija od koje se u Parizu, kako čujemo, i nameštaj pravi. Branka ne bi da ide tako daleko, bar ne još. Za sada joj je san da napravi ogromnu, šašavo obojenu pticu sa čeličnom konstrukcijom, koju bi poklonila nekom obdaništu da se deca veru po njoj, a dok se to ne dogodi, vežba na kutijama.
– Možete da pravite oblike koje hoćete, a možete kao model da koristite postojeće predmete u kući. Na primer, ovu šolju ili neku činiji ili vazu namažete vazelinom, pa oko nje poređate dva sloja novinskog papira prethodno umočenog u lepak. U našoj kući je to obavezno „Politika“, jer moja majka Mirjana ne priznaje druge novine. Onda to osušite na suncu ili u rerni, skinete sa modela i imate taj oblik kome i iznutra i spolja dodajete još slojeva ulepljenog papira, sve dok ne postignete određenu debljinu i čvrstinu. Kad se i to osuši, premažete belom akrilnom bojom, blago išmirglate i farbate do mile volje... – objašnjava naša sagovornica.
(/slika3)E, sad tek nastaje razigravanje, tim vrištećim bojama i figuricama oko zidova kutija ili na poklopcima. Tu su neki konopci, pa dame sa broševima i psetancima, pa bandere, česme, liciderska srca, pa uskršnja jaja... vazda toga. A na krovu kutije od neobojene „Politike“ sedi čikica na klupi i čita „Politiku“.
Sve se to vaja posebno i lepi na kutije, a cilj je da što više podseća na keramiku koju gospođa Branka obožava. Ali sad je već suviše komplikovano da se startuje s tim – potrebna je peć, pa atelje, pa ovo, pa ono. Papirmaše tehnika je mnogo lakša i brža, a liči. Jako se dopada njenim prijateljima, rođacima i mnogima kojima je ispoklanjala te kutije, međutim nije sigurna da će se dopasti i široj publici. To će imati prilike da proveri uskoro, u jednoj beogradskoj galeriji gde će njene kutije biti izložene. Jedva čeka, ali ima i tremu. Pozitivnu.
----------------------------------------------------------
Kako da ne „puknem“
Gospođa Branka Kordić radila je 25 godina na psihijatrijskom odeljenju KBC „Zvezdara“, a onda se svojim poslom 12 godina bavila u bolnici u Harareu. Budući centar za učenje životnih veština zamislila je kao mesto gde će ljudi moći da potraže pomoć za svakodnevne, a ne one teške patološke probleme. Objašnjava: „To bi trebalo da bude tim stručnjaka koji će ljude učiti kako da pobede ljutnju, kako da se izbore sa tugom, kako da podnesu gubitak posla, razvod, bolest i slične stvari. U svetu takvi savetodavci postoje, a ovde nas niko tome ne uči.“