Majstor veza i goblena

Iako u poodmakloj starosti i narušenog zdravlja, čika Najdanu ne ponestaje volje da se i dalje svakodnevno bavi svojim hobijem. Poreklom iz sela Ćićevca u blizini Paraćina, vrlo dobro se seća detinjstva i školskih dana i, pokazujući nam stare fotografije, o svemu rado pripoveda.

– Bio sam živahno i radoznalo dete, voleo sam da provodim što više vremena u igri s vršnjacima, ali i da crtam i slikam. Prvi razred gimnazije upisao sam u Nišu, a školovanje nastavio u Smederevskoj Palanci gde smo se preselili. U srednjoškolskim danima uspešno sam se bavio fudbalom, ali i nečim sasvim drugačijim: bio sam član gimnazijske glumačke sekcije i sa glumcima Gradskog pozorišta odigrao više predstava.

S druge strane, po dolasku u grad, moja majka je poželela da, videvši kako to rade varoške žene, raznoraznim ručnim radovima ulepša našu kuću. I mene je naučila da vezem. Nisam tada mogao ni da naslutim da sam tako, pomažući joj, zapravo načinio prve korake ka budućem hobiju – priseća se on.

Od Plavog voza do Vilera

Mašinski fakultet u Beogradu upisao je neposredno pred Drugi svetski rat, u kojem su stradali mnogi iz njegove porodice. I on sam je bio ranjen, što ga je sprečilo da se i dalje bavi sportom, ali je zato nastavio studije. Po diplomiranju se posvetio profesiji tehničara i konstruktora. Učestvovao je i u konstruisanju nekih vagona čuvenog Titovog Plavog voza.

(/slika2)– Priča o goblenima započela je tek mnogo kasnije, gotovo sasvim slučajno, 1969. godine, prilikom boravka u Dalmaciji, kada sam video kako ih veze moja rođaka. Prvi goblen uradio sam na jednom od njenih nedovršenih. Moja supruga je takođe znala da ih veze, pa sam tako, posmatrajući i učeći, sve više pronicao u tajne te veštine – objašnjava naš domaćin.

U odluci da se bavi upravo tim hobijem nisu ga omeli ni komentari da mu, kao muškarcu, možda ne priliči ovakva „ženska zanimacija“. Naprotiv. Čak su mnoge žene dolazile da se sa njim posavetuju, na primer, kakve konce, platna i pribor da koriste i gde da ih nabave.

– S obzirom na moju profesiju, gobleni su bili pravi izbor za mene, jer njihova izrada zahteva preciznost i strpljenje. Napravio sam radni sto na kojem se nalazi ram koji može da se podešava prema veličini platna, odnosno sita na kojem se veze. Godinama iz Nemačke naručujem samo Vilerove šeme za goblene na situ, jer smatram da su najkvalitetniji, a njihovi konci veoma postojanih boja. Od istog proizvođača su i specijalne igle standardnih veličina. Drugačije su od onih za šivenje i imaju zatupljen vrh, kako ne bi oštetile podlogu. Najviše volim da radim na situ što veće gustine niti, jer je vez koji se uradi na njemu sitan i precizan, pa gotov goblen izgleda poput fotografije. Posebno mi se sviđaju ramovi od drveta u duborezu, mada se za goblene koriste i oni od metala, veštačkih materijala, kombinacije drveta i plastike, sa ili bez ugraviranih ukrasa i reljefnih izbočina – priča Najdan Jocić.

Za uspomenu naslednicima

(/slika3)Iako je do sada izradio više od stotinu goblena, kaže da ne bi mogao da izdvoji neki od njih kao omiljen, jer su mu svi podjednako dragi i podsećaju ga na određeni period života. Oni sada ukrašavaju zidove njegovog stana, a motivi na njima su različiti, od antičkih, preko reprodukcija slika domaćih i stranih autora, do onih koji prikazuju prirodu, ljudske likove i ambijent određenih mesta. Da bi uradio najveći i najimpozantniji među njima, sa motivom Da Vinčijeve „Poslednje večere“, bile su mu potrebne skoro dve godine.

– Neke od goblena sam poklonio prijateljima, koji su mi predlagali da svoje radove prikažem na nekoj izložbi ili da poneki i prodam, ali ja to nikada nisam učinio. Nameravam da ih ostavim svojim najbližima, kao nasledstvo i uspomenu – kaže naš sagovornik.

Mogao bi ovaj neobičan vremešni gospodin još mnogo toga da nam pokaže i ispriča, ali mi ga, ipak, ostavljamo da u tišini, pored suncem obasjanog prozora svog „radnog kutka“ u dnevnoj sobi, nastavi da veze već započet goblen, uz nadu da će ih svojim vrednim rukama uraditi još mnogo.