Fišer nije mogao da odbije „Politiku"

Danas je teško razumeti da su ne tako davno postojali ljudi poput Miroslava Mire Radojčića (1920–2000), gospodina od glave do pete, za čije je žurnalističke poduhvate znala i britanska kraljica! Divile su mu se kolege iz najvećih svetskih medija, mnoge slavne ličnosti su rado provodile vreme s njim, na raznim meridijanima otvarao je vrata koja su čvrsto bila zaključana za „Njujork tajms”, „Gardijan” ili „Mond”.

U novinarske vode zagazio je slučajno. Sredinom 1945. počeo je da radi u „Politici” i u njoj je ostao do penzije 1985. Bio je prvi naš dopisnik posle Drugog svetskog rata iz Londona i Njujorka, izveštavajući na jedinstven način o nekim događajima koji su uzdrmali čovečanstvo. Ipak, kako je sam često isticao – i pored svih tih „velikih tema”, bilo mu je suđeno da ga ljudi pamte po sportu, a pre svega po Vimbldonu, na kojem je imao počasno mesto na Central kortu.

Zato na današnji dan, kad „Politika” slavi svoj 121. rođendan, podsećamo na jednu od mnogih velikih priča koje je našim čitaocima podario Radojčić. Zahvaljujući njegovom dugogodišnjem prijatelju Den Tani, vratićemo se u vreme kada je i jedan od najboljih šahista sveta svih vremena Bobi Fišer morao da izađe iz dugogodišnje izolacije da bi razgovarao sa Radojčićem…

– Kada je Bobi u Meču veka, u Rejkjaviku 1972, savladao tadašnjeg šampiona, sovjetskog velemajstora Borisa Spaskog i osvojio titulu prvaka sveta, postao je heroj Amerike. Međutim, kasnije je proglašen za njenog neprijatelja. Izbegavao je da plaća porez, brdo para dao je nekoj sumnjivoj crkvi, čak je bio i hapšen. Odbio je da brani titulu i godinama posle toga nije ga bilo u javnosti – govori Tana, jedan od najuticajnijih Srba u Sjedinjenim Američkim Državama. – Deset godina posle titule u Rejkjaviku, Miro Radojčić i naš čuveni šahista Svetozar Gligorić zamolili su me da stupim u kontakt sa Bobijem. Dali su mi neke telefone, da ga pronađem i pitam da li bio dao intervju Radojčiću i „Politici”. Našao sam ga i on je – pristao. Bila je to prava ekskluziva kakve su bile svojstvene Radojčiću s kojim sam proveo mnogo lepih trenutaka, posebno u Engleskoj i Americi.

Miro, koji je i sam bio sjajan šahista, nije ni časa časio. Doputovao je u Los Anđeles, u restoran „Den Tana” koji je zahvaljujući svom osnivaču i vlasniku, Den Tani, bio jedan od najcenjenijih restorana u celoj Americi. Dogovor je bio da tu razgovara sa Fišerom koji se proslavio kada je 1972. godine prekinuo sovjetsku dominaciju u šahu.

– Bobi Fišer, koji je tada živeo u Pasadeni, tražio je da po njega pošaljem određeni tip automobila i da navedem registarski broj – govori Tana. – Pošto se stalno skrivao od nekoga, hteo je da bude siguran da će neopaženo doći od svog stana do mog restorana. Miru je u Pasadenu odvezao moj radnik Nikola, takođe Srbin, koji je kao strastveni ljubitelj šaha bio u šoku kad sam mu rekao da idu da „pokupe” Bobija Fišera.

Tog dana kod „Den Tane” zadesio se i reditelj Karl Formen koji je kao istaknuti levičar 1952. godine morao da napusti SAD (bio je na „Crnoj listi” Holivuda), a vratio se iz Engleske tek 1975. Mada je pre intervjua insistirao da niko ne sme da mu prilazi sa strane, Fišer je prihvatio da za njihov sto dođe Formen koga je cenio što prkosi sistemu. Malo pomalo, te večeri su Radojčić, Tana i Fišer završili u Formenovoj kući koji je takođe obožavao šah.

– Miro se kao strastveni šahista oduševio kada je u Karlovoj kući video veliki šahovski sto sa džinovskim figurama. Karl je zamolio Bobija da pred nama pokaže kako je izgledao neki njegov najčuveniji potez, koji je ušao u anale šaha… Fišer nam je onda objasnio da je to bio njegov najgori potez: „Ne znam šta mi je bilo. Protivnik je lako mogao da me matira, ali ga je ovaj neočekivani potez zbunio…”

Radojčić, koji se s Fišerom upoznao još 1958. kada je došao u Jugoslaviju da igra na međuzonskom turniru, učestvovao je u pregovorima da dođe na čuveni meč u Jugoslaviji 1992. godine, organizovan pod pokroviteljstvom vlasnika „Jugoskandika” Jezdimira Vasiljevića. Tada su se Fišer i Spaski ponovo sreli za tablom, da vide ko je bolji, 20 godina posle finala u Rejkjaviku. Fišer je ponovo odneo pobedu, a igralo se, navodno, za nagradni fond od pet miliona dolara.

– I tada su me zvali iz Beograda da stupim u kontakt s Fišerom. Normalno, to nije moglo da se završi bez Mire Radojčića koji je doleteo u Los Anđeles. Bila je to velika senzacija, imajući u vidu da se Fišer dugo nije pojavljivao u javnosti, ali i da je u Jugoslaviji počeo rat. Kad se meč završio, Fišer je opet ispario... Držao se daleko od svoje domovine u kojoj su ga proglasili za državnog neprijatelja zato što je igrao u zemlji koja je bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija.