Ga­vri­lo – čovek širokog srca

Ja­kov je bio mo­žda je­di­ni čo­vek na Su­voj Pla­ni­ni ko­ji je znao va­žne de­ta­lje o po­sled­njim tre­nu­ci­ma Ga­vri­lo­vog ži­vo­ta. Se­o­ski bes­po­sli­čar je za nje­ga re­kao kad je umro: „Red je bio, na­ži­veo se. Bio je bak­suz, za­to je i ži­veo to­li­ko du­go. Nam­ćor, ugur­suz, mr­zeo je se­be, a ka­mo­li dru­ge.”

„Ja­kov je osta­vio ne­ku po­ru­ku kod po­pa. Na­žvr­ljao je ne­što, si­gur­no ne­ku ga­dost, da upro­pa­sti još ne­kog i po­sle smr­ti”, znao je i bes­po­sli­čar.

„Ja­kov je bio naj­ve­ći la­žov. I sam je go­vo­rio: ’Od ka­da sam se­be uhva­tio u la­ži, ni­ko­me vi­še ni­šta ne ve­ru­jem’”, za­vr­šio je bes­po­sli­čar.

„Ali ko je bio taj Ga­vri­lo? Da Ja­kov bri­ne o ne­ko­me, to je već bi­lo za po­što­va­nje. Do­bro je što je za­pi­sao, po­zna­to je da sva­ku ne­na­pi­sa­nu reč no­si ve­tar”, re­kao je sve­šte­nik.

„Ga­vri­lo je bio čo­vek ši­ro­kog sr­ca. Za hi­lja­du Ja­ko­va. Ali je Sr­bi­ja po­sle gol­go­te 1915. go­di­ne osta­la bez svih Ga­vri­la, a na­pu­ni­la se Ja­ko­vi­ma. Nas dvo­ji­ca smo oti­šli u Pr­vi bal­kan­ski rat, na­sta­vi­li sa Dru­gim, pa sa tre­ćim, Ve­li­kim. Ga­vri­lo je bio naj­ja­či u Mo­rav­skoj di­vi­zi­ji, gr­malj. Ša­ka mu je bi­la ve­ća od voj­nič­kog ašo­va. Oma­nji top je sa jed­nog me­sta la­ko pre­ba­ci­vao na dru­go. Uvek ras­po­lo­žen i na­sme­jan, sa pla­vim, bla­gim, ve­se­lim oči­ma. Imao sam uti­sak da je sna­žnim, be­lim zu­bi­ma mo­gao da pre­gri­ze dr­vo. Ka­da smo kre­nu­li na Tur­ke, ni­su mo­gli da mu na­đu uni­for­mu, je­dva sa­mo ši­njel. No­sio je svo­je čak­ši­re i opan­ke, u tri ra­ta, za div­no ču­do, ni­jed­no zr­no ni­je ga okr­znu­lo”, za­pi­sao je Ja­kov.

Ka Al­ban­skoj oba­li nje­gov puk je išao kao pret­hod­ni­ca. Ose­ćao je da je sam na sve­tu. „Za­što se ovom na­ro­du sve ovo de­ša­va? Gde smo po­gre­ši­li?”, raz­mi­šljao je. Na oba­li na­bu­ja­le re­ke je pre­po­znao Ko­sa­ni­ča­ne i Ja­bla­ni­ča­ne iz svog pu­ka. Sku­plja­li su sna­gu da pre­đu na­do­šlu i za­le­đe­nu re­ku. Voj­ni­ci su uhva­ti­li je­dan dru­go­ga za po­ja­se­ve i ta­ko po­ve­za­ni pre­šli.

„Ma­ća, čud­no ime za re­ku!”, po­mi­slio je Ga­vri­lo.

Ubr­zo su po­če­li da pri­sti­žu i osta­ci Dru­gog pu­ka. Iz­ne­mo­glo su se vu­kli voj­ni­ci pre­ži­ve­li vi­še ne­go što čo­vek mo­že da za­mi­sli. Ga­vri­la je čud­na si­la dr­ža­la na oba­li. Ve­ći­na voj­ske je pre­šla, a osta­li su naj­u­mor­ni­ji, bo­le­sni, po­lu­mr­tvi.

Ga­vri­lo je ustao, do­hva­tio dvo­ji­cu naj­mr­ša­vi­jih i pre­neo ih pre­ko re­ke. U ti­ši­ni se vra­tio i uzeo no­ve, ali sa­da tro­ji­cu. Jed­nog na le­đa, dvo­ji­cu ru­ka­ma. Do­bio je nat­pri­rod­nu sna­gu, ni­je ose­ćao glad ni hlad­no­ću. Ka­da je pre­neo po­sled­njeg, seo je na oba­lu da se od­mo­ri.

„Bo­že, da li je ovo ceo Dru­gi puk, sa­mo ovo­li­ko?”, mi­slio je.

„Voj­ni­če!”, za­ču po­vi­ke sa dru­ge oba­le.

Stao je mir­no. Gru­pa ofi­ci­ra je dr­ža­la no­si­la. Na zim­skom zu­ba­tom sun­cu pre­si­ja­va­li su im se či­no­vi. Ga­vri­lo pre­đe re­ku. Ve­ći­na je bi­la iz nje­go­vog pu­ka.

„Va­še ve­li­čan­stvo, to je voj­nik Ga­vri­lo Mi­tić iz na­šeg pu­ka”, obra­ti­še se čo­ve­ku na no­si­li­ma.

„Kralj Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić!”, ni­je mo­gao da ve­ru­je Ga­vri­lo. Dva­put ga je sreo u ovim ra­to­vi­ma. Sa­da je kralj le­žao pred njim.

„Je l’ mo­gu da pre­ne­sem kra­lja?”, čuo je Ga­vri­lo svoj glas. Sko­ro da ni­je bio sve­stan šta go­vo­ri.

„Ka­ko?”, uz­bu­ni­li su se ofi­ci­ri.

„Pre­neo sam sko­ro ceo puk, vo­leo bih da pre­ne­sem i kra­lja”, iz­u­sti.

Ga­vri­lo je pri­šao no­si­li­ma, po­di­gao ih iz­nad gla­ve i za­ga­zio u re­ku. Kao da je imao kri­la, Ga­vri­lo je za tren bio na dru­goj oba­li. Kralj se ne­ka­ko po­vra­tio iz bu­ni­la, i drh­ta­vim gla­som se za­hva­lio Ga­vri­lu. Na­re­dio je da mu da­ju hra­nu, iz­va­dio ne­ko­li­ko zlat­ni­ka i pru­žio ih. Ovaj je sa­mo ću­tao.

„Uzmi, to je na­re­đe­nje”, re­če kralj je­dva čuj­nim gla­som.

Ofi­ci­ri su pre­u­ze­li no­si­la i oti­šli.

Ga­vri­lo je ostao. Ni­je mu se išlo, kao da ga je re­ka oma­đi­ja­la.

„Ga­vri­lo!”, za­čuo je kre­štav, po­zna­ti glas sa dru­ge stra­ne. Ugle­dao je ne­što što je li­či­lo na ogrom­nu bu­vu, pre­po­znao je Ja­ko­va.

„Sve si pre­neo. Ceo puk, i kra­lja”, na­sta­vio je Ja­kov cr­nim gla­som.

„Je l’ ti dao ne­što? Ka­ra­đor­đe­vu zve­zdu? Znam – ve­li­ko ni­šta”, za­je­dlji­vo re­če.

„Mo­gao si da nam re­šiš sud­bi­nu i ba­ciš ga u re­ku”, sav se pro­tre­sao ka­da je to iz­u­stio.

„Dov­de nas je do­veo, sa onim pro­kle­tim Pa­ši­ćem. Osta­vi­li nas da crk­ne­mo kao pse­ta. Ne­ma ko da nas sa­hra­ni po ovom ka­me­nu”, jet­ko je na­sta­vljao Ja­kov.

Ga­vri­lo je bio ube­đen da je Ja­kov skon­čao po onom sne­gu.

„Ali ne, ta­kvi kao Ja­kov ne umi­ru. Te­ški su Bo­gu. Ne­će ih ni đa­vo, pa osta­ju na ovom sve­tu da ši­re zlo­bu, mr­žnju i otrov”, po­mi­slio je Ga­vri­lo.

„Sa­mo me­ne ne­ćeš da pre­ne­seš. Pu­sti­ćeš me da ska­pam po­red ove gro­zne re­ke”, do­ba­cio mu je Ja­kov i plju­nuo u vo­du.

Ga­vri­lo je ću­tao.

„Se­ćaš se ka­ko sam ti po­mo­gao ka­da smo oslo­bo­di­li Sko­plje, pa ovaj isti kralj za­bra­nio na­ma se­lja­ci­ma da uđe­mo u grad da ne bi kra­li, već uveo go­spod­ski Še­sna­e­sti ni­ški puk!”, pa­ko­sno je vi­kao Ja­kov.

„Ka­ko se ne bih se­ćao. Uma­lo te ta­da ne stre­lja­še, po­krao si ne­ke bo­ga­te skop­ske Tur­ke i Je­vre­je. Da ni­je bi­lo pu­kov­ni­ka Ri­sti­ća, za­vr­nu­li bi ti ši­ju”, po­mi­slio je, ali ni­je re­kao Ga­vri­lo.

Ni­je mo­gao vi­še da ga slu­ša, ustao je i pre­šao re­ku. Bez re­či je do­hva­tio Ja­ko­va i pre­neo ga na dru­gu oba­lu. Ni­je imao ose­ćaj da no­si čo­ve­ka, već ža­bu ili čak tvo­ra. Ovaj je je­čao, mu­mlao, pla­kao. Ga­vri­lo ga je la­ga­no spu­stio na dru­gu oba­lu. Ka­ko je to uči­nio, ose­tio je oštar bol u gru­di­ma. Po­ku­šao je da udah­ne va­zduh, ali mu se za­cr­ni­lo pred oči­ma. Iz­gu­bio je svest i pao u hlad­nu vo­du. Ni­je us­peo ni reč da iz­u­sti. Ja­kov je otvo­re­nih usta, sta­kla­stim po­gle­dom po­sma­trao ka­ko je hlad­na i na­do­šla re­ka Ma­ća rav­no­du­šno i la­ko uzi­ma­la ogrom­no te­lo Ga­vri­la Mi­ti­ća.