Poetske razglednice iz Kakmuža sa Ozrena

Pesnički dar Jovanka Brkić (84) nosi u srcu ceo život, ali se tek u trećem životnom dobu latila pera i stihove počela da zapisuje. Sveska se brzo napunila rimama, jer su joj, kako veli, njen zavičaj i svakodnevica najveća inspiracija. Sve što je doživela u svom pitomom selu Kakmuž na Ozrenu u Republici Srpskoj lako je pretočila u pesmu. Tako svedoči „Selo moje rodni zavičaju, najljepše si u ozrenskom kraju”.

–Istina, stihove sam iz duše oduvek nizala kao đerdane, ali se nisam usudila da ih stavim na papir do 2005. godine, tada je lisica među živinu upala i štetu napravila. Dobre komšije u pomoć su pritekle – priseća  se baka Jovanka, koja pleni vedrinom. Prošlog leta ona je publici predstavila svoju prvu zbirku „Pjesmarica o duši Ozrenskoj”. Promocija je priređena u Centru za kulturu Opštine Petrovo i to u susret Jovankinom rođendanu, koji slavi 7. jula, na Ivanjdan. U jednoj od svojih pesma Joka, kako je od milja zovu, kazuje: „Kod izvora majka me rodila, izvorskom me pjesmom napojila”, a ovome se može dodati i „ivanjskim cvećem okitila” jer svako onaj, ko livadama na Ivanjdan prođe zna da su pune raznobojnog cveća i lekovitih trava. Može biti da je i to na neki čudesan način doprinelo da se Jovankine pesme kao melem uz čoveka privijaju. U tim duhovitim i najčešće šaljivim stihovima, mogu se prepoznati korisni i mudri saveti, majčinski topli i iskreni.

–Sin Jovica i snaja Milena su lekari, ali im ja često, baš kao i kćerki Dragici, ovako samouka, prepisujem recept, i to ne protiv bolesti, nego protiv žurbe. Učeni ljudi ne znaju da žive, jer nikad nemaju dovoljno vremena. Život tako očas pobegne. Samo čovek koji ne žuri, može da stigne svoj život – uverava Jovanka, koja je mnogo toga preko pleća preturila. Roditelji Milan i Jelena, u Drugom svetskom ratu stradali su od pegavog tifusa, pa je rasla uz tetku i tetka. Bistra, radoznala i oštrog uma, kao od šale svaku zamku još kao devojčica, znala je poput matematičkog zadatka da reši i pravi put izabere. U razgovoru za „Politiku” ne krije radost što je pesme svila u knjigu, pa će i unucima biti drago. Jednu pesmu posvetila je unučici Nađi.    

Među koricama ovog dela mesto je našlo više od 120 pesma, koje čine svojevrsni dnevnik, jer se iz njih saznaje kako se odmotava životno klupko ove poetese, koja voli rodni kraj, pa tako knjigu otvara pesma „Kakmuž”, a onda se ređaju poetske razglednice – „Jutrenje”, „Ljubav”, „Zaruke”, „Međa”, „Bunar”, „Prelo”...  Dočaravaju se u njima običaji, nazire se geografija mesta i oslikava lični milje. Pokazuje ova vrla žena i emocije, pa sve kao na dlanu iznosi - od davnina do današnjih dana. Zaključuje se da ima elana kakav mogu da požele i mladi i stari.  

–Stihovni zapis Jovanke Brkić iznedrio je pesmaricu o životu, saobraženu sa narodnom lirskom poezijom; i u isto vreme, iz osećaja ženske duše, obnovio davno izumljeno pevanje o lepoti prirode, mladosti i osećanja ljubavi – ocenjuje profesor dr Mališa Stanojević, koji je uradio recenziju. On dodaje da prirodnim tokom, neposrednim stilom, ispevani događaji dosežu do suštine lirskog izraza, približavajući životnom bilu odnose muškarca i žene, iskonskom pređom, raznobojno i sa veselošću, koja je u saglasju sa ljubavnim igrama, spletom detalja – stasa, oka, kose, pogleda, dodira, doživljaja...

–U svakom čoveku Jovanka vidi dobro. Kad joj je bilo najteže, dokučila je kako da zauzda životne muke i bolesti, koje su se okomile baš tamo gde pesme prebivaju – na plemenito srce.

Ona svoje stihove niže kao ozrenske devojčice kad ređaju jagode na suve slamke. Kad joj zatrebaju rime ode u vrt ili sedne pod voćku. I, svi misle Jovanka odmara. A ona tada jedan novi život stvara – beleži pisac Goran Lazović, u predgovoru knjige.

Na promociji poetskog prvenca baka Jovanka obradovala je čitalačku publiku, a nju je posebno obradovao muzičar Željko Savić, nekadašnji član „Bijelog dugmeta” njene omiljene grupe. Kada je Željko zasvirao gitaru, pesnikinja u devetoj deceniji, s njim je uglas, zapevala neke od vanvremenskih hitova.

Primećuje se i da ova čila žena, drži sve „pod konac”, a najviše čuva tradiciju i korisne navike, takva je i kad hleb, pogaču i kolače mesi - mekane kao duša. Od nje se mogu naučiti lekcije pletenja, veza, tkanja ili nekog drugog ručnog rada.

–Priroda je majka svima – veli Jovanka, zato joj je bašta bogata povrćem, a dvorište voćem i cvećem. Podršku joj u svemu daje suprug Blažan, kome je naravno, zbog dobrote, a i lepote, podarila pesmu „Blažanove oči plave”.

Nadaleko je čuven ovaj bračni par po slozi, pesmi, igri i šargiji, koju Blažan svira. Učestvovali su na mnogim manifestacijama sa Kulturno–umetničkim društvom iz Kakmuža. Jovanka je osvojila prvo mesto na takmičenju u izvođenju izvornih pesama u Žagubici, pevala je u duetu sa komšinicom Anđom Aleksić.

Obučeni u narodne nošnje Jovanka i Blažan, rado su viđeni na putovanjima, sedeljkama, slavama... Veseli, spremni da se našale i humorom oteraju brigu, ovi supružnici primer su kako se brak održava međusobnim razumevanjem i poštovanjem. Uz pesmu je, kažu, sve lepše, a poverenje i ljubav toplinu domaćinskom ognjištu daju.