Zaboravili smo 1968.

Evropski pokret studenata i svih mladih 1968, u svim oblastima studentske edukativne prakse, dao je značajne rezultate u to doba, a najkarakterističnije je zatvaranje Venecijanskog bijenala 1968. kao nezaboravan primer snažnog odjeka i promene daljih održavanja bijenala u Veneciji. Tada, u Beogradu, svi studenti su učestvovali u protestu. Rezultat protesta je ponuda vlasti da se otvori Studentski kulturni centar 1971. To je bio pravi pogodak. SKC postaje značajan kulturni prostor od 1971. i dalje.

Danas, studenti se okupljaju oko jednog humanog stava, zapravo uzroka pogibije grupe ljudi koji su čekali prevoz na mestu pada nastrešnice železničke zgrade. Njihov pijetet, kao svakog humanog bića, razumljiv je i važan da se pokaže u ovom vremenu velikih globalnih promena u kojem se gube mnoga pravila, a posebno emocije ljudskosti. Imala sam priliku da sretnem mlade umetnike. Bilo je dirljivo... Tu je briga da se ne prehlade ili da li su gladni, a oni si bili puni energije i nade da rade pravu stvar i da su tu glavni.

Pitala sam ih šta su njihovi programi, a oni su odgovorili da imaju „parlament” ali, šta to znači? Tu je došlo odgovora da svako može da iznese svoj stav... Potpuno se slažem, ali šta je sa vašim željama, sa vašim radom, sa vašim potrebama? Fakultet se završava i vi ćete biti zaista na ulici. Šta je sutra, sledeće, kako će se razvijati vaša profesija... kako dalje bez prostora za rad, bez para, pomoći, podrške, razumevanja... Šta nastaje kada se završe studije? Kako dalje posle studija? Dakle, to je mučnina koja se ne izgovara, to je strah o kojem se ćuti, to je zahtev ko, kako, šta... To je teren koji boli... To je znak ugroženosti... To je nada...

Dakle, šta su studentski zahtevi, kratko i jasno – to je njihova budućnost. Sigurna podrška njihovoj mladosti, kreativnosti i njihovoj veri u bolje sutra.

Biljana Tomić