Za spas države i društva

Pretvaraju li se studentske blokade u opštu građansku neposlušnost!? U zemlji je u toku ili nam predstoji „obojena revolucija  odnosno politički prevrat!? Privremena, takozvana prelazna vlada kao opcija!? Nalazimo li se na pragu vanrednog stanja!?

To su samo neke od sadašnjih srpskih nepoznanica, dilema koje čekaju prav(n)o, dostojno i održivo razrešenje. Inače, nesumnjiva je višestruka potkopanost našeg ustavnog poretka, osobito od strane onih koji su dužni da se o njemu staraju. Kosovo i Metohija nam (ne samo krivicom srpskih moćnika!) postepeno nepovratno izmiče, oštre nepravde bujaju, bahatost, samovolja i neodgovornost brojnih pripadnika vladajućeg režima je nesumnjiva, neosnovane privilegije i krominalizovano bogaćenje okivaju društvo a raznovrsna korupcija duboko je ukorenjena i razgranata. Caruje nepravo kombinovano s pravnim nasiljem, svedoci smo i onog fizičkog, često nekažnjenog, osionog ponašanja. Ljudske slobode i prava se svakodnevno gaze, njihova pravosudna zaštita, blago kazano, dobrano je poljuljana. Institucije su sputane i mahom političko-partijski kontrolisane. Ljudi se radnopravno nedopušteno degradiraju zbog svojih političkih uverenja i stavova. Uz narečeno, i sama zajednica a i njeni članovi, sveukupno uzev, ubrzano osiromašuju, i materijalno i nematerijalno. Rečju, elementi nestabilnosti, anarhije, socijalnog kolapsa i svekolike nesigurnosti – jačaju

Elem, na potezu je predsednik Srbije. On treba da preseče čvor kojem je kumovao, dok ne bude kasno, dok je to još ikako izvodljivo bez pogubnih posledica i po vladajuću garnituru, i po građane.

–  Najpre, da se najzad ispune u celini svi opravdani studentski zahtevi u vezi sa tragedijom u Novom Sadu.

– Zatim, da se bez odlaganja raspišu i predsednički i parlamentarni izbori, uz otvaranje medija, da budu podjednako dostupni za sve i apsolutno slobodni. Uz to, najhitnije treba znatno unaprediti izborna pravila u smeru njihove objektivnosti i ravnopravnosti učesnika.

–- Paralelno, neophodno je bezuslovno promptno demisioniranje sa ključnih državnih položaja svih onih koji su tamo proveli četiri ili više godina, a da si rezultati njihovog (ne)delanja očito poražavajući!

– Nadalje, da se, kako u pogledu prozračnosti i revidiranja biračkog spiska, tako i u pogledu celine izbornog postupka obezbedi trostruka stroga i nepristrasna kontrola: međunarodna, opoziciona – možda i studentska; ova potonja u odmerenom vidu (recimo, kao protivteža pritiscima crnih džipova i fantomki na izbornim mestima).

A posle hipotetički legalno i pošteno održanih izbora, držim da je naročito nasušno: 1) sačiniti i izglasati novi Ustav – ne odricati se nipošto Kosova i Metohije i tamošnjih svetinja, uspostaviti proverene međunarodne standarde ljudskih sloboda i prava, predvideti klasičan parlamentarni politički model u kojem se šef države bira u skupštini, uvesti većinski izborni sistem, i drugo; 2) založiti se za dosledno kazneno, materijalno i političko sankcionisanje svih prethodno legalno procesuiranih odgovornih/okrivljenih osoba, posebno nosilaca javnih funkcija – što se tiče njihovog neregularnog činjenja ili propuštanja; 3) potpuno, bez izuzetka, izneti na svetlost tajne dosijee bezbednosnih struktura, što bi značilo konačno suočavanje sa jasno obelodanjenim akterima naše skorašnje mračne prošlosti; 4) sprovesti bespogovornu lustraciju dokazanih prekršilaca ljudskih prava.

Takođe, domaću ekonomiju valja postaviti na zdrave i čvrste temelje, uz njeno pažljivo uključivanje u magistralne evropske privredne tokove. Pritom, profesionalnost, nelažirano znanje, uzorno obrazovanje i kultura moraju što brže stupiti na mesto ustajalog grubog amaterizma, većinske neprosvećenosti, neukusa i primitivizma. Ujedno, unaprediti nivo nauke i autonomnost univerziteta, a nevladinim i drugim nezavisnim organizacijama („civilnom društvu") omogućiti i garantovati nesmetanu aktivnost. Dakako, ni prava i zahtevi radnika i poljoprivrednika ne smeju da budu ignorisani od strane političkih glavara.

Ukratko, imperativ je ne dozvoliti da Srbija nastavi da propada. To nije samo političko i nacionalno, nego u prvom redu naše egzistencijalno, istorijsko pitanje. Moramo biti postojani i hrabri da ga razgovetno formulišemo, pa da onda i ponudimo čitke, beskompromisne, mirne, civilizacijske odgovore. Moramo voditi računa o savremenim delikatnim, dugotrajajućim zabrinjavajuće uskomešanim evropskim i svetskim okolnostima digitalnog doba: u eri neokončanih ratova, množine ekstremističko desničarskih struja, populizma, narasle globalne otuđenosti i sebičnosti, drastično opalih univerzalnih vrednosti (dobrote, čestitosti, radinosti, duhovnosti, solidarnosti, empatije, blagostanja...), nemilosrdno pomahnitalog liberalnog kapitalizma, ekoloških planetarnih kataklizmi i ostalih pošasti, a dok velike sile Zapada i Istoka kontinuirano nastoje da Srbiju drže u zoni sopstvenog dominantnog uticaja. No, izgleda da je danas neminovno da se Srbija kao vekovna evropska država jednima od njih što pre približi, time od drugih unekoliko udalji.

Zbog svega navedenog, građani nemaju više vremena za gubljenje, za međusobne netrpeljivosti, za nesuvisle unutrašnje podele i gloženja, za besciljna lutanja, za kretanje u krug. Rizik je sve veći, zlokobna opasnost sve konkretnija, bliža. U ćutanju nije spas, odlučilačka i narodna pasivnost nipošto nije izlaz. Jer, neposredno pred nama, mračna vrata ništavila širom su otvorena. Zato, izbegnimo državnu i društvenu katastrofu koja nam ozbiljno preti, i interno i eksterno. Budimo realni, preduzmimo sve što nam je raspolaganju, što je stvarno moguće i ispravno, držeći se četiri glavna legitimna postulata: mudrosti, racionalnosti, moralnosti i pravičnosti.

*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista