Svi aspekti „Žizele"

Knjigu „Igraću uvek: psihologija umetnosti romantičnog baleta – Žizela”  Irene Kalafatović Krešić, psihologa, balerine, kritičarke, nedavno je objavila izdavačka kuća „Čigoja”. Oko stotinak brižljivo izabranih fotografija i reprodukcija poznatih umetničkih dela inspirisanih igrom prate tekst u ovom izdanju, koje je predstavljeno i na  poslednjem  Sajmu knjiga u Beogradu. 
Psiholog prof. dr Bojana Škorc  u pogovoru ove knjige kaže:
– Studija se bavi, sa psihološkog aspekta, fenomenom ženskog klasičnog baleta. Žizela, njen lik, koncept, umetnički, širi kulturni i psihološki sadržaj, koji lik prate, sagledavaju se sa pozicije dubinske psihološke studije simbola. Baletski komad, po uverenju autorke, svojom univerzalnošću i nadvremenskim značenjem, odslikava u sebi sve fundamentalne odlike klasičnog ženskog baleta, a zahvata i pitanje žene, njene arhetipske simbolike, društvene uloge i istorijskog konteksta u koji se smešta.

Da podsetimo čitaoce da je „Žizela”, delo kompozitora Adolfa Adama,  najpoetičniji balet epohe romantizma, poznat i pod nazivom „Vile”, kao i  da je često analiziran sa namerom da se odgovori na pitanje u čemu je tajna njegove vanvremenske dimenzije. Književnik Teofil Gotje, u potrazi za sižeom libreta, motiv nalazi u pesmi Viktora Igoa „Fantomes”, kao i staroj rajnskoj legendi koju je obradio nemački pesnik Hajnrih Hajne u delu „Putne slike”.  Hajne je bio inspirisan i srpskom  narodnom poezijom, jer slovenska mitologija govori o devojkama koje, ukoliko umru na dan svog venčanja, postaju vile, prozračna, bestelesna  bića.  Svakoga, ko ih u tom trenutku ugleda, uvlače u igru do iznemoglosti i samog kraja. Ideju Teofila Gotjea prihvatio je libretista Vernoa de Sen-Žorž i tako je nastala ova priča o iskrenoj ljubavi kao idealu romantizma. Koreograf Žan Korali, radio je na postavci baleta koji je premijerno izveden u pariskoj Operi 28. juna 1841. godine, a glavne uloge tumačili su Karlota Grizi, Lisjen Petipa i Adel Dimilatr. Veruje se da je i Žil Pero, znameniti koreograf i suprug Karlote Grizi, takođe učestvovao u stvaranju predstave i doprineo njenom velikom uspehu. „Žizela” je nestala sa repertoara pariske Opere 1868. godine, a njen veliki povratak u francuskoj prestonici dogodio se 1910. godine, zahvaljujući  čuvenom Sergeju Djagiljevu. 
Ukazujući na istorijat nastanka „Žizele”, Irena Kalafatović Krešić smatra da on zalazi u strukturu duhovnosti ljudskog bića. Anima je arhetip ženskosti u nesvesnom kod muškarca, ističe ona,  i svi koji su  stvarali ovaj balet bili su opčinjeni Karlotom Grizi i projektovali su svoju animu na nju i na ovaj balet.  A to se, dodaje, odnosi na Gotjea, Peroa, koreografa, partnera  Petipa i kompozitora Adama. Na kraju, i sama Karlota je u lik Žizele unela svoju dušu. Zato su ova uloga i  balet beskrajno psihološki bogati, jer upućuju na tajnu vezu umetnosti i  psihologije žene. Balerina koja dodirne te psihološke momente, poput  Karlote, postaje prava Žizela, veli autorka.
Drugo ime Žizele je Vila, koja u prvom činu odiše animom device i ljubavnice, a u drugom vile i svetice. Balet ima mnogo dirljivih scena  i u gledaocu pokreće ona sfingina pitanja, a jedno  je: šta je umetnost i umetnik?
Autorka obrazlaže i pojam „trećeg tela” i kaže: „To nije ono što koreograf postavi ili što reflektuje lik, već ga stvara balerina na ivici spajanja subjektivnog tela, njene telesne inteligencije i čistog akademskog jezika klasičnog baleta. Prema slikama trećeg tela proglašavamo igračicu primabalerinom apsolutom.”
Samo je nekoliko umetnica uspelo da na taj način dočara Žizelu, poput Karle Frači, Olge Spesivceve, Ivet Šovire, Natalije Besmertnove,  Natalije Makarove..., smatra autorka knjige, koja se po specifičnoj temi u oblasti psihologije igre retko sreće i kod nas i u svetu.