Rok, tvist i „dansing poselo"

Kada je Vladimir Matijević, osnivač čuvenog društva „Privrednik”, predložio da se u Krunskoj ulici podigne učenički dom za stipendiste sa srpskog nacionalnog prostora Kraljevine SHS, iza internata ka bezimenom sokaku osvanula je prostrana dvorana. Njena namena nije bila baš najjasnija, ali generacije omladinaca – pedeseto godište i malo stariji – još je pamte kao omiljeno beogradsko „dansing poselo” od 19 do 23 sata.

Bila je uobročena muzika sa ploča na 78 i 45 obrtaja, a ređe su na bini „uživo” nastupali i najpopularniji muzikanti onog vremena. Eh, kakav je to provod bio...

Ali, posleratni purgatorijum proglasio je i Društvo „Privrednik” za buržujsku tvorevinu pa mu je sve nacionalizovano, između ostalog i učenički dom u Krunskoj, skupa sa prostranom salom iza, u Lazarevićevom prolazu koji je i kumovao nekad poznatoj „dansing sali”.

A počelo je sredinom pretprošlog veka.

Kaljave kaljače

Kada se Kosta Lazarević iz Struge zaputio u prestonicu Kneževine Srbije kako bi se posvetio trgovini, onako mlad i zelen nameravao je da mu glavni espap budu zejtin i makaroni, ali vreme, bliske veze s rodnim krajem i tek stečeno iskustvo uputili su ga da se dohvati duvana. Zbog kancelarija i skladišta, sagradio je jednospratnu kuću u Obrenovoj ulici, blizu dvora, a kad mu je novi posao uspešno krenuo, magazu i stan je preselio u bezimeno sokače u komšiluku. Zbog kupaca koji su mu opsedali preduzeće, prizemlje poslovne zgrade preinačio je 1882. godine u kafanu, a njoj je nadenuo ime „Tri lista duvana”.

Ali se Kosta Lazarević, kao jedini čovek bez nekih posebnih zasluga, našao na beogradskoj „plavoj tabli” toponima.

Rečeni sokak, navodna prečica od Obrenove do Resavske ulice, bio je zgodan samo za izbegavanje jer se događalo da i opreznim namernicima čak i kaljače ostanu zaglavljene u blatu, svejedno koje je godišnje doba i kakav se dažd obrušio na grad.

Ko to tamo zida

Lazarevićev prolaz je prvi put dopola „pendžetiran” kamenom kockom kada je na uglu tadašnje Ulice kralja Ferdinanda (nazvane 1922. godine po njegovoj visosti rumunskom kralju, tastu Aleksandra Prvog Karađorđevića) izgrađen tada najmoderniji hotel „Ekscelzior”, da mu se gosti ne zlopate, a sasvim uređen tek kada je na uglu Resavske iznikla „novogradnja” i zbrinula nekoliko kolega iz „Politikine” kuće. Malo dalje, niz Resavsku, stanovala je književnica Jara Ribnikar, s njom i mladi Darko, dugogodišnji novinar, a zatim i dopisnik, pa kraće vreme direktor i glavni i odgovorni urednik najstarijih preživelih dnevnih novina na Balkanu, dok se pedesetak metara dalje, na ćošku Bulevara kralja Aleksandra, nastanio Vladimir Bulatović Vib.

U prvom komšiluku bila je i zgrada „Kola srpskih sestara”, koju je (bez prethodne zabrane sa sledstvenom nacionalizacijom) baštinio KUD „Lola” i koristio čak i kad se premetnuo u prvi profesionalni folklorni ansambl.

Lazarevićeva ulica bila je najzgodnija veza za kafanske goste koji su provod kod „Tri lista duvana” nastavljali u tada čuvenoj „Resavi” ili kod „Složne braće”, odakle je pred zoru jedini put vodio – u mrak.

Tako je Lazarac opstao kao toponim jedino za gradske trećepozivce, one koji još nisu upoznali zlobnog her Alchajmera.