„Palata Atina" – od kafane do poslastičarnice i natrag

Kada je 1898. godine Đorđo Vučo, Beograđanin cincarskog porekla, kupio kafanu „Kod dva tigra”, koja je ko zna otkad krasila Terazijski plato, odmah joj je promenio naziv i iznad vrata nakačio firmu „Atina” da ga podseća na korene. Četiri godine kasnije porušio je to staro neugledno zdanje i na njegovom mestu izgradio novo, koje je po kafani, a sa smišljenim preterivanjem, nazvao – „Palata Atina”.

Nakon Velikog rata, od 1918. do 1922. godine, u prvi komšiluk, u kuću Krsmanovića, uselio se dvor zbog uređenja Starog zdanja namenjenog za miraz prestolonasledniku Aleksandru za venčanje s rumunskom princezom Marijom Hoencolern, a kir Vučo kafani je promenio namenu, pa je na njenom mestu osvanula poslastičarnica, nekoliko decenija jedina koja je mogla da se nosi s majstorima tog umetničkog zanata hotela „Moskva”, koji su slatkim umećem osvojili mnoge Beograđane, a kod njih je često zalazio i naš nobelovac Ivo Andrić koji je živeo u Dobrinjskoj ulici, iznad Dvorske bašte (današnjeg Pionirskog parka).

Posle Drugog svetskog, a ko zna kog našeg rata, nacionalizacije i ostalog što uz nju ide, u Stari dvor se uselio Prezidijum FNRJ, a u kuću Krsmanovića Protokol saveznih organa. „Atina” je oduzeta familiji Vučo po ustaljenoj recepturi i uz obrazloženje u kojem je spomenuta „saradnja s nenarodnim režimom”. Ali poslastičarnica je nastavila sa radom, dok je kafana otplovila u zaborav...

Iako je bila najslađa „slatka kuća” u Srbiji, ako ne i u Jugoslaviji, uz kolače, bozu i limunadu, žito sa šlagom ili alvu sa sudžukom, po navici iza pulta uvek je skrivano i nekoliko flaša žestokog pića za probrane goste. Vremenom, kolača je bivalo sve manje, a u ponudi bivše poslastičarnice pojavio se leskovački roštilj. Takva promena je najverovatnije iznuđena zbog potreba činovništva protokola, kao i Agitpropa, koji se utaborio sa one strane ulice, u Igumanovljevoj palati, i to pre njene nacionalizacije sredinom pedesetih godina prošlog veka, kada je sa postamenta na vrhu palate nestala ktitorska kompozicija Sime Andrejevića s jednim đakom i dvoje siročadi, a na istom mestu osvanula prva srpska pokretna svetleća reklama zagrebačke firme „Hromos”.

Ugled „Atine” je porastao, a prihod skočio sa zatvaranjem kafane „Koloseum” u komšiluku, koja se nalazila stotinak koraka uz Ulicu kralja Milana, kada su posetioci istoimenog bioskopa, koji je docnije pokršten u „Crvenu zvezdu”, u toj negdašnjoj poslastičarnici počeli iz grla da spiraju prašinu trošne bioskopske sale i garež nataložen sve većim saobraćajnim gužvama – kratkim pićima.

„Palata Atina” je bespovratno oskrnavljena izgradnjom prolaza koji je Terazije povezao sa Balkanskom ulicom, a staro zdanje dokićeno čudnim betonskim gredama, uzduž i popreko.

Docnije se pojavila opasna konkurencija, a reč je o Klubu „Vuk Karadžić”, koji je osvanuo iza ajnforta, koji je vodio u dvorište Zadužbine Vuka Karadžića, u kojoj je upravnikovao proslavljeni kafedžija Vuk Karadžić. Nadmašili su „Atinu”, ali takva koncentracija Karadžića pod istim krovom nije mogla duže da potraje, pa je Beograd preko noći ostao i bez te imenske zavrzlame, i bez važne kulturno-istorijske znamenitosti.