Sava je umro, a rodna kuća postala dućan

U Mejs Landingu u Nju Džersiju na ruti 40 postoji vinarija Balić. Pre skoro trideset godina u njoj sam proveo mnoge dane u razgovoru sa Savom Balićem ^osnivačem vinarije. Savin životni put, sa svim padovima i usponima, bio je ono zbog čega volim ljude i pratim njihove sudbine.

Savo bi se stalno vraćao u priči na svoje poreklo. Iznova bi započinjao priču o kamenitom primorskom mestu gde je proveo detinjstvo. Iz priče su izvirale emocije pojačane nostalgijom koja dolazi u starosti i od koje nema odbrane! Jedino je ćutnja lek kojim se može prikriti.

Ali opet, nostalgija se nečujno iskrade u ponekoj suzi, pripremanju jela koje vam je majka kao detetu spremala, u slučajnim susretima sa ljudima koji pričaju vaš maternji jezik.

Pričao mi je o Sevastijanu Daboviću, prvom i jedinom srpskom episkopu rođenom u Americi, koji je bio poreklom iz Boke Kotorske kao i Savo. U pauzama, kada bi Savo zaćutao, pričao bih mu o svojim školskim danima u Kotoru.

Kako je izgledalo kada nebo danima kišom šiba zaliv i pravi krov iznad planine Vrmac, gde sa vrha Svetog Ilije još samo poneka munja može da se provuče. O šetnjama letnjom i zimskom rivom. Pričao sam mu i o starom gradu. O Crkvi Svetog Nikole, prelepoj katedrali Svetog Tripuna, ali se Savi najviše svidela priča o crkvi Svetog Luke koja se nalazila na trgu poznatom od starina kao Pjaca greka.

Crkvu su podigli Grk Mavro Kacafrangi i njegova žena Bona, a posvećena je apostolu i jevanđelisti Luki, koji je prvi naslikao lik presvete Bogorodice. Dan ovoga sveca, 31. oktobar, smatra se smatra zaštitnikom ikonopisaca i freskoslikara.

Inače, praznik Svetog Luke je moja porodična slava, što znači da je Sveti Luka, čiju ikonu već godinama nosim svetom sa sobom, zaštitnik moje porodice. U kotorskoj Crkvi Svetog Luke godinama su se nalazila dva oltara. Pravoslavni i katolički, što govori o uvažavanju različitih religija na prostoru Boke.

Kada sam posle mnogo godina stigao do nekadašnje Savine porodične kuće, bio sam iznenađen što se tu sada nalazi dizajnerski izložbeni salon. Savo je umro i kuća je prodata.

Parkirao sam se pored ivičnjaka, a nevidljiva ruka uzbuđenja me je stisnula dok sam vadio flašu šljivovice sa slikom manastira Ostrog. Duboko uzdahnuvši, podigao sam flašu u pravcu nekadašnje Savine kuće. U drugoj ruci sam držao papir sa ispisanom zdravicom. Tu zdravicu smo nekada čitali u njegovoj vinariji: „Domaćinu iz Boke Kotorske;  

Zdrav bio brate domaćine, Bog ti dao čast pape rimskog i vladike cetinjskog, dva bana Paštrovića i četiri Vlastelinovića.

Koliko je na ovu majoliku pismi toliko ti Bog dao sini, koliko li šari toliko ti Bog dao snahi, da se njima dičiš kako more dubinom, kako nebo visinom, kako polje širinom, kako lasica mudrinom, kako zec brzinom.

Bog te sačuvao Osmana, dizdara i kriva kantara, popustjiva mosta, podrugljiva gosta, pretene vreće i zle sreće.

Više kuće ti stog, na njemu sjedio gospod Bog; svakom dijelio, nekom kapom, nekome šakom, nekome vrećom, a tebe domaćine, i kapom i šakom i vrećom i svakom dobrom i plemenitom srećom!“

– Za tebe Savo i sve tvoje potomke. Prosta ti bila ova zemlja Američka. Amen! Živeli!

Izgovorih to dok sam prosipao malo šljivovice kroz prozor auta. Grlo mi se stegnulo, a suze su padale na papir sa zdravicom. Popio sam gutljaj šljivovice misleći na kamenu crkvu koju je porodica Save Balića posećivala negde u Kamenarima u Boki.

Bila je to zdravica za sve Save rasejane po Americi i belom svetu. Za sve one koji su napustili svoje kuće, svoje gradove i rodbinu i potražili sreću hiljadama kilometara dalje. Za sve one koji su sa tugom gledali u talase okeana i njegov horizont zamišljajući lica voljenih koji su bili sa druge strane te velike bare. Mnogi moji zemljaci su doneli snove i spomenare u ovu veliku zemlju.

Mnogi su teškim radom i svojim znojem učestvovali u podizanju Amerike. Počevši od prvog Srbina Đorđa Šagića, alias Džordža Fišera, sekretara velike lože Teksasa, koji je dvesta godina ranije dospeo u Novi svet kao prvi srpski doseljenik, pa preko naučnika Pupina dobitnika Pulicerove nagrade, Nikole Tesle o kome ne treba puno pričati. Imali smo i poglavicu Šošonskog plemena Kahuila, Ričarda Milanovića. 

U legendarnom filmu „Sedam veličanstvenih” pored Jula Brinera, Stiva Makvina, Čarlsa Bronsona, koračao je Srbin iz Nevade, Veljko Sošo, alias Bred Dekster. A drugi Srbin koji je stekao holivudsku slavu i dobitnik je Oskara, rođen je u Geriju.

Njegov je otac radio sa mnogim svojim zemljacima teške poslove u lokalnoj čeličani. Mladen Sekulović, alias Karl Malden proslavio se kao detektiv u seriji „Ulice San Franciska”, a njegov pomoćnik je nosio ime Sekulović.

Većina mojih zemljaka nije stigla do Holivuda. Nisu stigli do američkog sna. Za njih se Novi svet pretvorio u svet samoće i tuge. Mnogi su umirali u zaboravu. Sakupljan je novac za njihove sahrane, a pismeniji zemljaci su pisali pisma njihovoj rodbini sa kojom je preminuli za života održavao kontakte.

Svi ti ljudi koji su pošli za boljim životom, suviše ponosni da bi se posle neuspeha vratili u rodnu zemlju, svi ti usamljeni emigranti zaslužuju da dobiju svoja groblja – groblja emigranata. I da se svake godine na uspostavljenom danu stranaca na njihove humke položi cveće.

Na ulazu toga groblja trebalo bi da piše: „Umrli su prateći svoj san o boljem životu.“ Na žalost, mnogi su umrli u bedi i sahranjeni su bez ikakvog obeležja.

Valentin Matić