Bi­će ka­hve i še­će­ra

„Dok je na­ma Hi­tle­ra, bi­će ka­hve i še­će­ra”, go­vo­ri­lo se me­đu mu­sli­ma­ni­ma u še­her Sa­ra­je­vu to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta. Da li već po­čet­kom ne­mač­ke oku­pa­ci­je ili go­di­nu–dve ka­sni­je, kad su, uz do­mo­bran­ske i usta­ške po­stroj­be, po­pu­ni­li i SS Han­džar di­vi­zi­ju? Ni­šta po­seb­no, jer i Slo­ven­ci su ve­ći­nom sla­vi­li An­šlus i ova­ci­ja­ma do­če­ka­li Hi­tle­ra u Ma­ri­bo­ru. Hr­va­ti­ma ni­je tre­ba­lo ni da do­la­zi jer su kvi­slin­šku NDH for­mi­ra­li i bez na­ci­sta. Je­di­no je Be­o­grad bom­bar­do­van i u Sr­bi­ji je bi­lo 100 Sr­ba za jed­nog Šva­bu. Ali, za­što Mu­sli­ma­ni baš o „ka­hvi i še­će­ru”, a ne, re­ci­mo, o „ma­slu i pi­la­vu”, što bi od­go­va­ra­lo hle­bu i mle­ku. 
Ka­fu su u Bo­sni pi­li još od tur­skog vak­ta, ali za vla­he i la­ti­ne ni­je ima­la me­ta­fi­zič­ko zna­če­nje kao za mu­sli­ma­ne. Po­što im je sti­za­la iz da­le­ke ma­lo­a­zij­ske ma­ti­ce, za njih je bi­la sim­bo­lič­ka ve­za s „pu­stim tur­skim”, ko­ja se sa sva­kim fil­dža­nom kre­pi­la. Za­to su je zva­li „tur­ska ka­fa”, a za hri­šća­ne je bi­la na­pro­sto „cr­na ka­fa”. Dok su ka­u­ri ka­fu već za­sla­đe­nu pi­li br­že da im se ne ohla­di, do­tle su je kom­ši­je me­ra­kli­je na­te­na­ne sr­ka­le. Koc­ka še­fe­ra ni­je se sta­vlja­la u fil­džan, ne­go di­rekt­no u usta, a on­da za­li­va­njem krat­kim gu­tlja­ji­ma, s du­žim pa­u­za­ma, po­la­ga­no ota­pa­la na je­zi­ku, uz uspo­re­ni eglen o ne­u­tral­nim te­ma­ma ko­je ni­su bi­le se­kir­li da ne bi re­me­ti­le ra­ha­tluk. Mo­glo je da se raz­gla­ba i o mu­dro­sti­ma pre­da­ka, ali bez alu­zi­je na ak­tu­el­nu si­tu­a­ci­ju, što uvek kri­je ne­ku po­li­tič­ki ne­po­dob­nu alu­zi­ju. 
He­do­ni­stič­ka ori­jen­tal­na kul­tu­ra za tur­skog vak­ta pri­mi­la se de­lom i kod dru­gih bal­kan­skih na­ro­da, pa i u Bo­sni, ali raz­li­ka iz­me­đu ka­fe kod Sr­ba, ka­ve kod Hr­va­ta i ka­hve kod mu­sli­ma­na (Bo­šnja­ka) ni­je bi­la sa­mo lin­gvi­stič­ka. Je­di­no je kod mu­sli­ma­na taj na­pi­tak imao go­to­vo kult­no zna­če­nje, kao svo­je­vr­stan he­do­ni­stič­ki ri­tu­al, do­stu­pan svi­ma, pa i si­ro­ti­nji. Raz­li­ka je, isti­na, po­sto­ja­la: dok su je imuć­ni­ji pri­sta­vlja­li, si­ro­ti­nja je na­sta­vlja­la, što zna­či da su pr­vi u opra­nu dže­zvu sta­vlja­li svež ka­hve­ni prah, dok su ovi dru­gi ci­ko­ri­ju pre­o­sta­lu na dnu dže­zve od pret­hod­ne kah­fe pre­li­va­li no­vom ko­li­či­nom ki­pu­će vo­de. Ta­kva „tan­ka kah­fa” zva­la se „puc­nu­ta” za­to što je ci­ko­ri­ja pri re­ci­kla­ži za­i­sta puc­ke­ta­la. Ka­kve-ta­kve, ka­hve je mo­ra­lo da bu­de u sva­koj ku­ći. I ni­je se go­stu nu­di­la ni­ti je on tre­ba­lo da je tra­ži, vo­da na vreo špo­ret sta­vlja­la se čim pre­ko­ra­či prag, ako već ni­je klju­ča­la na ti­hoj va­tri. Ni­je se ni od­bi­ja­la, ma­kar po­la osta­lo u fil­dža­nu. Otu­da aneg­do­ta: po­sto­je u Bo­sni dve stva­ri ko­je mo­žeš do­bi­ti, a da ih i ne tra­žiš – ša­mar i ka­fu. Naj­du­ža pri­pre­ma za ka­hve­ni­sa­nje bi­lo je kuć­no mle­ve­nje zr­na is­pr­že­nog na do­ma­ćoj va­tri, jer „iz one iz­mle­ve­ne u pr­ži­o­ni­ci do ku­će iz­la­pe svi mi­o­mi­ri­si”. Sva­ko­dnev­no mle­ve­nje ka­fe me­sin­ga­nim me­ha­nič­kim mli­nom bi­lo je te­re­tli te su pri­ska­ka­li i mu­škar­ci. I on­da opet vic: „Mu­sli­man se na pla­ži mo­že pre­po­zna­ti po ma­sni­ci is­pod re­ba­ra od pri­ti­ska mli­na za ka­fu.” A na te­mu ka­rak­te­ra bla­go­u­god­nih raz­go­vo­ra uz kah­fu: „Tro­ji­ca ha­dži­ja ka­fe­ni­šu is­pod Ba­bi­ća ba­šte bli­že Mi­ljac­ki, a niz vo­du pro­mak­nu pat­ke. ’Vi­de­ste li one dve pat­ke?’, pi­ta je­dan. Dru­gi: ’Ni­su, va­la, bi­le dve ne­go tri!’ A tre­ći usta­je: ’Ne­ću da se­dim u sva­dlji­vom dru­štvu.’” 

„Ka­hvu mi, dra­ga, is­pe­ci baš kao da je, dra­ga du­šo, za te­be”, gla­si tekst po­pu­lar­ne sev­da­lin­ke. Ka­u­rin bi re­kao: „Sku­vaj mi ka­fu, dra­ga.” Da­kle jed­ni je „pe­ku”, dru­gi „ku­va­ju”, i opet raz­li­ka ni­je sa­mo u je­zi­ku, ne­go u raz­li­či­tim re­cep­ti­ma. Ku­va se ta­ko što se ka­fe­ni prah ka­šči­com si­pa u ki­pu­ću vo­du, a pe­če ta­ko što se ka­fe­ni prah sta­vi u su­vu dže­zvu i za­pe­če na va­tri, pa on­da po­spe hlad­nom vo­dom i če­ka dok ne pro­vri. Da­lje, hri­šća­ni u pra­vi­lu pi­ju ka­fu iz šo­lji­ca s dr­škom da se ne ope­ku, a mu­sli­ma­ni iz fil­dža­na da bi, bez hi­će i hin­le, pa­žlji­vo opi­pa­va­li i od­me­ra­va­li po­želj­nu to­pli­nu raj­skog na­pit­ka. Ka­hva na sa­ba­hu raz­bu­đu­je, to­kom da­na po­ja­ča­va rad­ni elan, na ak­ša­mu opu­šta. A opu­šta­nja ni­je bi­lo bez du­ha­na ko­ji se pu­šio na nar­gi­lu ili mo­tao u pa­pir, te uz iz­ma­gli­cu od di­ma sa­nja­ri­lo. Naj­zad, kah­fa je i dis­kret­na po­ru­ka, pa po­sto­ji kah­fa raz­go­vo­ru­ša i kah­fa sik­te­ru­ša, za­vi­sno od si­tu­a­ci­je. 
Za vre­me ca­ra Fra­nje Jo­si­fa u Bo­snu su uve­ze­ne beč­ke kafane u ko­ji­ma je slu­žen ka­pu­ci­ner, ka­fa sa šla­gom, be­la ka­fa, puč­ki re­če­no ka­fa s mle­kom. U sa­ra­jev­skom ho­te­lu „Evro­pa” srp­ski i je­vrej­ski imuć­ni pi­o­ni­ri pr­vo­bit­ne aku­mu­la­ci­je ka­pi­ta­la, sa be­go­vi­ma na za­la­sku i po­ne­kim la­ti­nom na vi­šoj funk­ci­ji u Kundk ad­mi­ni­stra­ci­ji, ra­do bi za­se­li i na­ru­či­va­li tu no­vu ver­zi­ju cr­ne, od­no­sno tur­ske ka­fe. „Evro­pa” se na­la­zi­la na­sred Ba­ščar­ši­je, u srp­skom kvar­tu ko­ji se zvao Ta­šli­han, a vla­snik je bio naj­bo­ga­ti­ji Sr­bin Gri­go­ri­je Jef­ta­no­vić. 
Na tu za­pad­nu tra­di­ci­ju ka­fe na­do­ve­zao se ita­li­jan­ski izum – espre­so, ko­ji se da­nas i u Bo­sni pi­je po ka­fi­ći­ma. Rad­ni dan po­či­nje krat­kim, u jed­nom gu­tlja­ju, sto­je­ći uz šank, na br­zi­nu, uz gle­da­nje na sat, a on­da sle­de ka­pu­či­no, ma­ki­ja­to, pro­du­že­ni, la­te. Ali, iz­vor­na ka­hva na sa­ra­jev­skoj Ba­ščar­ši­ji i u ma­ha­la­ma nad­ži­ve­la je i ove no­vo­ta­ri­je, ako ni­šta da bi se zva­la „tur­ska”. Kad su do­bro­tom Sul­ta­na (Re­dže­pa Ta­ji­pa Er­do­ga­na) bo­šnjač­ke ma­se mo­gle dva pu­ta dnev­no da le­te u Stam­bol po ce­ni tram­vaj­ske kar­te Vi­jeć­ni­ca–Ma­rin­dvor, če­ka­lo ih je iz­ne­na­đe­nje i raz­o­ča­ra­nje. Pr­vo, ka­fa ne ra­ste na Bos­fo­ru i, dru­go – Tur­ci ne pi­ju tur­sku ka­fu. 
Sa­vre­me­ni Tur­ci ne pi­ju ka­fu ne­go čaj, još od vre­me­na Ata­tur­ka. Ve­li­ki re­for­ma­tor Ke­mal-pa­ša, ko­ji je iz­le­čio „bo­le­sni­ka na Bos­fo­ru” i okre­nuo ga na evrop­ski put raz­vo­ja, uki­nuo je sku­pe na­bav­ke ka­fe iz ino­stran­stva i za­me­nio ih do­ma­ćim pro­iz­vo­dom. Sta­ri­ji Bo­šnja­ci se za­ču­de kad ih, pr­vi put u ma­ti­ci, po­nu­de ča­jem. Kah­fe­dži­ni­ce su pre­tvo­re­ne u čaj­dži­ni­ce i u nji­ma se mo­gu po­pi­ti kva­li­tet­ni, mi­ri­sni i ja­ki ča­je­vi u ma­lim ča­ša­ma. Me­đu­tim, u bo­san­skom vi­la­je­tu na za­pad­nom kra­ju Osman­skog car­stva sa­ču­van je sta­ri adet. Isti­na, ka­hvu vi­še ne zo­vu „tur­ska”, ne­go „bo­san­ska”, a čaj i da­lje kao lek uglav­nom pi­ju bo­le­sni­ci. 
Šta­vi­še, sa­ču­van je i pra­sta­ri na­čin sit­nog mr­vlje­nja zr­na ka­fe pre pro­na­la­ska ruč­nog mli­na, a spra­va se zva­la di­bek. Pod tim ime­nom, bar do gra­đan­skog ra­ta 1992–1995, na dnu Ba­ščar­ši­je iza Se­bi­lja, u ka­me­nom za­le­đu ma­ga­za, po­sto­ja­la je za­ba­če­na dvo­ri­šna ka­hve­dži­ni­ca s tu­ca­nom ka­hvom. „Di­bek” ni­je bio u tu­ri­stič­koj po­nu­di gra­da ne­go za­bo­ra­vlje­ni ku­tak za sa­ra­jev­ske me­ra­kli­je ko­je su tvr­di­le da je tu­ca­na bo­lja od mle­ve­ne, kao šte je i bu­rek, na­vod­no, bo­lji ka­da se sa­vi­ja od sec­ka­nog ne­go od mle­ve­nog me­sa. 
Usi­ja­na ba­kar­na tac­na s dže­zvom i naj­ma­nje dva fil­dža­na bli­sta, bar kao ukras iza sta­kla u kre­den­cu, u sva­koj mu­sli­man­skoj ku­ći. U imuć­ni­jim pak sto­ji usred tur­ske so­be, ko­ju su po­tom­ci be­go­va sa­ču­va­li kao mi­raz pra­ne­ne. Se­ći­ja i ne­ko­li­ko pe­šku­na od u cr­no la­ki­ra­nog dr­ve­ta s re­zba­re­nim ara­be­ska­ma i nar­gi­lom naj­sta­ri­jeg pre­tka. Ni­je za ko­ri­šće­nje, ne­go po­ka­zi­va­nje po­re­kla. No­vo­pe­če­ne ga­zde na­ru­ču­ju je za sku­pe pa­re iz Ko­nji­ca od na­sled­ni­ka Zu­ki­nug ami­dže maj­sto­ra Džum­hu­ra. I, sko­ro­je­vić­ki, in­ven­tar tur­ske so­be obo­ga­ću­ju ko­žnim ta­bu­re­om ta­ze ku­plje­nim na Bli­skom is­to­ku. A ka­hve­nja­ci su čak i po­zla­će­ni. 
Kao što su Hi­tle­ra bla­go­si­lja­li zbog ka­fe i še­će­ra, ta­ko su i par­ti­za­ne kad su tri­jum­fal­no ula­zi­li u Sa­ra­je­vo. Dok su ak­ti­vi­sti skan­di­ra­li „ka-pe, ka-pe”, iz po­za­di­ne su ri­mo­va­li „kah-ve, kah-ve”. Ni Tru­man u po­sle­rat­nim Un­ri­nim hu­ma­ni­tar­nim pa­ke­ti­ma ni­je za­bo­ra­vio na sla­bost svo­jih za­ka­sne­lih sa­ve­zni­ka. Uz Tru­ma­no­va ja­ja u pra­hu, re­dov­no je sti­za­la Knaj­po­va ka­fa – ci­gla de­hi­dri­ra­nog kon­cen­tra­ta ka­fe. U to­ku gra­đan­skog ra­ta u Sa­ra­je­vu če­sto su ne­sta­ja­le vo­da i stru­ja, još če­šće osta­ja­lo se bez hle­ba, me­sa tek za lek, ci­ga­re­ta po­go­to­vo. Ali, ka­fe i še­će­ra u ka­hve­dži­ni­ca­ma i u ku­ći uvek bi se na­šlo. Mo­ra bi­ti da je Klin­ton, kao i Hi­tler, kao i Fra­njo, kao Meh­med Dru­gi Fa­tih bri­nuo. Me­đu­tim, ka­hve­dži­je su se ras­ka­la­ši­le i, uz kah­fu i še­ćer, ho­će i dr­ža­vu, i to je­din­stve­nu, i sa­mo za se­be, „3u1” pa su ta­ko pre­vr­nu­li dže­zvu i pro­li­li za­jed­nič­ku ka­fu, sim­bol kom­ši­lu­ka. Dže­zvu mo­žeš us­pra­vi­ti, ali ne i ka­fu vra­ti­ti u nju. 
A opet, kad se ma­lo raz­mi­sli, ni­kad ni­je ni bi­la za­jed­nič­ka. Ni­su je jed­na­ko ni zva­li, ni spra­vlja­li, ni pi­li, ni­ti im je jed­na­ko bi­la va­žna. An­dri­ćev­ski: Ko­li­ko nas je spa­ja­la, to­li­ko i raz­dva­ja­la. Uosta­lom, ka­fa „ni­je ni srp­ska, ni hr­vat­ska, ni mu­sli­man­ska, ne­go ju­žno­a­me­rič­ka, bra­zil­ska”. Da, po­sto­ji i „ame­rič­ka ka­fa”, raz­bla­že­na i blju­ta­va, ka­kva se za dža­ba si­pa u ve­li­ke pla­stič­ne ča­še iz apa­ra­ta po nad­le­štvi­ma u SAD, a on­da to va­za­li imi­ti­ra­ju ši­rom sve­ta, na­ro­či­to u kan­ce­la­ri­ja­ma NVO. Baj­de­no­va ka­fa za Sr­be je bi­la baš cr­na i gor­ka, a za Bo­šnja­ke pra­va mak­su­zi­ja. S Tram­pom je već dru­ga­či­je, ali bez sr­kle­ta, ka­fe i še­će­ra bi­će za sve.
*Pro­fe­sor eme­ri­tus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista