Menadžer za jedan dolar

Trojica direktora „velike trojke” američkih proizvođača automobila – Dženaral motorsa, Forda i Krajzlera – ovih dana su po drugi put u Vašingtonu, gde pred Kongresom skrušeno mole da im država odobri 34 milijarde dolara pomoći. Cela ova industrija, inače, nekad dika Amerike, ode niz vodu.

Za razliku od prethodnog boravka u prestonici, kada su doputovali u tri odvojena korporativna aviona, ovoga puta su put od oko 640 kilometara prevalili automobilima. U američkim novinama nisam, međutim, našao podatak da li su sami vozili, ili su bili na zadnjim sedištima, jer tamo je običaj da se ne sedi pored šofera.

A da bi pojačali utisak, svoj zahtev su začinili i obećanjem da će, dok bude trajala operacija stabilizacije, u svojim kovertama, od dosadašnjih miliona, ostaviti samo po jedan dolar!

To, doduše, nije njihov izum – simbolična nadoknada za prvog čoveka, pod određenim uslovima koji predviđaju kako će ovo odricanje biti nadoknađeno, primenjivana je i ranije, ali je u ovom slučaju zanimljivo da su pomenuta trojica, kad im je to sugerisano samo pre nekoliko dana, tu ponudu glatko odbacili.

Formula „menadžer za jedan dolar” izgleda prilično nesvrsishodno, s obzirom na kompleksan posao koji treba da obave: da uveliko oštećene i na mnogo mesta izbušene korporativne brodove američkih proizvođača automobila dovedu do profitabilne luke.

Ali je politički logična, s obzirom na to da su isti ljudi – Ričard Vagoner (GM), Alen Malalju (Ford) i ... (Krajzler) primali milionske iznose u dolarima dok su poslovi išli nizbrdo – i tako godinama. Preživeće dakle i sa jednim dolarom.

Njihova ponuda da upravljaju za džabe podudarila se inače sa, reklo bi se, globalnim trendom, zavirivanja u menadžerske koverte, što nije poštedelo ni nas. Posle afere na beogradskom aerodromu, naša javnost se iz dana u dan skandalizuje otkrićima o platama direktora naših javnih preduzeća. Te plate su, istina, sitniš u poređenju sa onima u razvijenim ekonomijama, ali i naša ekonomija je sitniš u ovim relacijama. Kod naših, međutim, niko još nije ponudio da upravlja za jedan dinar.

Može li neko da bude kvalitetan menadžer za jedan dolar (ili jedan dinar), odnosno da li će biti milion puta kreativniji i uspešniji ako je plata milion dolara (ili dinara)? Šta su, zapravo, kriterijumi za određivanje menadžerskih plata?

Kad se to pitanje postavi u naprednim privredama, onda je odgovor prilično jednostavan: glavni menadžeri su meritokratija, dakle elita najsposobnijih, čije plate zavise od uspeha korporacija koje vode. Kad korporacije imaju profit, uvećavaju svoju berzansku vrednost i usrećuju akcionare – menadžeri se bogate.

Ali finansijska kriza koja je (ne)očekivano izbila u samom središtu svetskog kapitalizma otkrila je da je ovo u stvari bila samo teorija, dok je praksa nešto drugo. Menadžeri su svoje milione dobijali i kad je poslovanje bilo na velikoj nizbrdici. Čak i u situacijama kad su morali da budu smenjivani, zbog toga nisu očajavali. U njihovim ugovorima je obavezna bila klauzula „zlatnog padobrana” – takođe milionskih otpremnina.

Da ceo sistem nije bio baš usklađen sa ekonomskim realnostima – da su, drugim rečima, menadžeri ipak postali privilegovana kasta – svedoče i činjenice o povećanju distance između menadžerskih i radničkih plata, naravno, u korist ovih prvih. Da je, primerice, minimalna nadnica u Americi rasla istim tempom kao i menadžerske nadoknade, ona bi danas umesto samo pet, bila 23 dolara. Inače, odnos prosečne menadžerske i prosečne radničke zarade u Americi danas je 433:1!

Zanimljive su i brojke o razlikama među vodećim ekonomijama u tom pogledu. Sa oko dva miliona dolara godišnje, američki direktori su u vrhu međunarodne menadžerske lige. Većina ostalih razvijenih zemalja u tom pogledu je skromnija, negde oko milion, sa izuzetkom Japana, gde je to skromnije, svodi se na oko pola miliona godišnje. Menadžeri u Kini zarađuju deset puta manje od svojih američkih kolega.

Neko je kod nas predložio da menadžeri javnih preduzeća ne zarađuju više od predsednika republike, što bi im prilično stanjilo koverte. Ako bi se ta formula primenila i na međunarodnom nivou, stanjila bi i koverte svetskih menadžera. U takvoj situaciji najbolje bi prošli singapurski direktori, jer njihov predsednik je po plati svetski rekorder (2,46 miliona dolara godišnje). To ne bi prijalo američkim menadžerima, jer Buš ima zakonom određenu platu od samo 440.000 dolara (koliko će pripasti i Obami). Angela Merkel prima 242.000 evra, a gotovo u evro isto toliko i Nikola Sarkozi (240.000 evra). Prilično manju platu od njih ima međutim Gordon Braun – 187.611 evra...

Vratimo se, na kraju, menadžerima: situacija u vezi sa njihovim platama možda se najbolje može opisati konstatacijom da su njihovi najbolji rezultati – sume za koje su se izborili u svojim ugovorima.