Ukrajina ne može da vrati ratne dugove

Slobodan Samardžija

„Ukrajina neće moći Americi da isporuči svoja zemna blaga obećana u zamenu za vojnu i finansijsku pomoć dobijenu tokom tri godine rata protiv Rusije”, saopštio je ovih dana predsednik Volodimir Zelenski. A reč je o dugu od čak 300 milijardi dolara! Računica sa saveznicima na zapadu Evrope je slična, iako manje pogubna. Ukratko, svi oni koji su se u ovaj sukob upleli vođeni tek njima znanim interesima, moraće za ono što im je obećano sami da se angažuju. Vojno, ili na neki drugi način.

Podsetimo, predsednik SAD Donald Tramp je izjavio da Ukrajina mora da obezbedi povrat svega što joj je tako velikodušno dato, prevashodno isporukom retkih minerala. A reč je o 17 prirodnih elemenata skrivenih duboko u utrobi zemlje, važnih zbog njihovih magnetnih i elektrohemijskih svojstava, i koji se masovno koriste u proizvodnji pametnih telefona, obnovljivih baterija i lečenju raka. Da bi muka bila veća, glavna nalazišta pomenutog blaga nalaze se na prostorima koje pod svojom kontrolom drže oružane snage Rusije i sa kojih one svakako neće odstupiti.

Kako stoji u prošlogodišnjem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Ukrajina slovi za jednog od ključnih isporučilaca bazičnih materijala za odbrambenu industriju, razvoj vazduhoplovstva i tzv. zelene energije. Ukupno bogatstvo zemlje u pomenutim mineralima procenjeno je u 2023. na 14,8 triliona dolara. Čak sedam odsto svetskih rezervi titanijuma nalazi se u ukrajinskim nedrima. Sasvim dovoljno za pokretanje rata širokih razmera.

„Borba za širenje demokratije” ponovo je pokazala svoje pravo lice. I opet je reč o „pravednoj želji da se živi u svetu jednakosti”, pa makar i na štetu nekih drugih svetova. Gromoglasne parole o slobodi ponovo su se svele na odavno viđene pokušaje globalnih moćnika da se dokopaju prirodnih bogatstava smeštenih na istoku evropskog kontinenta. Uostalom, bili su to osnovni motivi prethodnih svetskih, pa i drugih osvajačkih ratova, pa zašto ne bi bili i danas, kada je nemali deo tih bogatstava uveliko potrošen.

Ispada tako da bi bilo kakav pokušaj Ukrajine da isplati nagomilana dugovanja zemlju i njen narod samo dodatno gurnuo u bedu. A poverioci nisu mnogo sentimentalni. Pomenuti bi, verovatno, bili spremni i da se nagode, ali ta nagodba bi svakako bila još nepovoljnija i zemlju uvalila još dublje u ponor nemaštine. Britanci su takve svoje aspiracije već iskazali potpisivanjem stogodišnjeg partnerstva sa vladom u Kijevu, ali u legitimnost ukrajinskih potpisnika, pa i onih iz Londona, malo ko danas veruje. Da li zato Zelenski vapi za nuklearnim naoružanjem? Kada bi ga posedovao, pogotovo usmerenog ka teritoriji susedne Rusije, neki bi mu sigurno progledali kroz prste.

Izgleda da je Tramp dobro shvatio sa kakvim se izazovom suočava. Njegova odluka da obustavi ili redukuje sva nepotrebna davanja kojekakvim agencijama, pokretima, organizacijama, pa i zemljama na koje, objektivno, ne može da računa, na neki način otvara prostor za aktivnost drugih međunarodnih igrača. Ali nijedan od njih nije toliko moćan i sa tako jasnom vizijom sopstvenog oporavka. Ovo se pre svega odnosi na evropske partnere još uvek zapetljane u mrežu koju im je od okončanja Drugog svetskog rata naovamo isplela međunarodna oligarhija finansirana upravo američkim kapitalom.

Svega pomenutog svesni su i u Moskvi. S tim što imaju dodatni adut, a to je ruski živalj koji na ukrajinskim prostorima obitava već vekovima i koji, takođe, polaže pravo na sva pomenuta blaga. Svesni su i da im okretanje Trampa Gazi, Panamskom kanalu, Grenlandu… nameće obavezu da ipak sami, ili u saradnji sa Evropljanima, reše ukrajinski problem.

Ma koliko to po Kremlj izgledalo povoljno, iza svega se krije mnogo zamki. Pre svih ona da bi Rusija mogla da se ispostavi kao konačni pobednik u velikom sukobu. Zapad takvo tumačenje nije prihvatio ni posle rušenja Hitlerove Nemačke a teško da bi to uradio u sadašnjim okolnostima. Znači, opcije za neki novi sukob, ko zna kada i u kakvim okolnostima u budućnosti, ostaju otvorene.

Sve navedeno ukazuje i na opasnost od angažovanja stranih trupa za održavanje reda i bezbednosti u posleratnoj Ukrajini. Ako kao činjenicu prihvatimo da je ugled UN po tom pitanju duboko narušen, kao i da bi prisustvo zapadnih ili ruskih vojnika u novostvorenoj državi bilo vrlo blisko rešenju koje nije funkcionalno sa stanovišta dugotrajnosti mira, jasno je da ćemo na pravi spokoj u centralnom delu Evrope morati da sačekamo još neko vreme. Pogotovo što Ukrajina po tom pitanju nije jedino žarište. Tu su i pojedine baltičke republike, Moldavija, Rumunija, Gruzija, Makedonija, Kosovo i Metohija, Republika Srpska…

Možda je i to razlog što nova američka administracija nastoji da pažnju svoje javnosti preusmeri na druge tačke na planeti, pre svih na Bliski istok i svoje neposredno okruženje.