Priznanja nisu suštinski važna, sam život je najveća nagrada

Čitav svoj radni i stvaralački vek, ako ne računamo studije književnosti u Novom Sadu, pesnik Veroljub Vukašinović proveo je u istom fizičkom i duhovnom prostoru – u zavičajnom Donjem Dubiču i okolini i Trsteniku. U Dubiču odrastajući za pesnika, u Trsteniku – donedavna stolujući u hramu knjiga, biblioteci „Jefimija” i decenijama dočekujući pesničku sabraću u porti Ljubostinje u vreme „Jefimijinih dana”.

Odano osluškujući i poetski beležeći vidljive i nevidljive tragove vremena u pomenutim prostorima i promene koje je ono donosilo a mnogo toga i odnosilo sa sobom, Veroljub je u dvadesetak pesničkih knjiga satvorio svoj pesnički zavičaj, svoje pesničko slavjanstvo i pravoslavlje. A nagrade su se nizale:„Kočićevo pero”, „Kondir Kosovke devojke”, „Pečat Kneza Lazara”, „Branko Ćopić”, „Drainac” i druge do najnovijih – „Odzivi Filipu Višnjiću” i ovih dana i „Zmajeva nagrada” za zbirku „Žalac”.

Tihim lepim a duhovno gotovo molitvenim glasom ušli ste u srpski pesnički prostor. Glas su napajala dva duboka duhovna izvora: slovenska mitologija i pravoslavna duhovnost. Najsvetije u njima postali su dominantni simboli u vašem pesništvu, a zajedno slili su se u vašu pesničku „Leticu”, poetizovani Donji Dubič, celoživitni pesnički zadatak čije zajedničko lice je ljubav i rodoljublje. Zašto baš oni i samo oni?

Dubič (Donji) je ime mog rodnog sela u Gledićkim planinama. Njegovo ime nosi u korenu imenicu dub, što može značiti visoki hrast, uspravno drvo. Poznata je uloga hrasta u staroj srpskoj religiji i mitologiji koja se vezuje za vrhovnog boga Peruna, pa zatim hrasta kao Zapisa – svetog drveta, prvobitnog hrama naših predaka i Badnjaka, mladog hrasta u Božićnom obredu. Taj ukrštaj paganstva i hrišćanstva samo kroz simbol hrasta, duba, a ima ih mnogo u našoj folklornoj tradiciji, više je nego inspirativan za poeziju. Stoga moja prva pesma, iz zbirke „Čežnja za vrtom” (1993) počinje stihovima: Davno mi doba dubi dub, slovenskih šuma sveti stub...

Otkud slavjanski proplamsjaji i molitveni pravoslavni sjaj u vašoj poeziji o zavičaju?

Možda je odgovor u samo jednoj reči. Slovesnost. To je za mene jedna od najdubljih i najmnogoznačnijih reči srpskog jezika. Iz nje zrači slavjanski sjaj logosa, molitvena dubina pravoslavne vere i moć jezika koji je oslovljen poezijom. A to je samo jedna od reči. Kada bismo samo zastali i oslušnuli svaku reč koju izgovaramo odjeci njihovih značenja bi nas odveli ka nepojamnim dubinama i daljinama.

Šta je još sve vaše rodno selo sa okolinom učinilo tako velikim i pesničkom temom od prve do najnovijih zbirki „Žalac” i „Petrove verige”?

Priroda, geografija, istorija, ljudi. I posebno manastir Ljubostinja kao duhovno jezgro kosovskog zaveta. I moja stara kuća, u Dubiču, sagrađena pre dvesta godina, sa ognjištem. A tu su i pčele, ptice, voćke, lekovite trave, pečurke... Jednom rečju - „lirsko ropstvo”.

To „lirsko ropstvo”  je bilo i svojevrsna biblioteka za vas iz koje ste stalno pozajmljivali vizuelne i misaone spoznaje?

Čitav radni vek sam proveo u trsteničkoj biblioteci, u kojoj sam radio najlepši posao i koju sam oimenio imenom prve srpske pesnikinje i gradio je kao kuću knjige i kulture, sa svojim kolegama i koleginicama. Kao i sa mnogim piscima, kritičarima, posebno pesnicima. Radujem se što sam, kao neku krunu svog rada u biblioteci, uspeo (uz pomoć Mihajla Pantića), da sačinim i objavim „Antologiju pisaca Savremene srpske proze”, koju čine priče četrdeset pisaca koji su u proteklih četrdeset godina gostovali u Trsteniku, na istoimenim književnim susretima.

Čitali ste lipe i dveri u njima i dobili pesničku nagradu „Milan Rakić” za zbirku „Dveri u lipama”, zavičajnu „Cvetnu nedelju” i ovenčali se „Jefimijinim vezom” i „Srboljubom Mitićem“. Čitava bibliotečka kola Bogom napisanih knjiga o rodnom selu i Dubičanima domaćinima, kosačima, pčelarima, ratnicima, kao i o vinogradima i šljivicima, rakiji, slavama i svadbama dok je život vrio u njemu. I druge nagrade su se nizale... Možemo li reći da se i vama zavičaj odužio kao vrednom „čitaocu” najznačajnijim „čitalačkim značkama”, pomenutim nagradama?

Književne nagrade vezane su za razne prostore, dodao bih tu i „Petrovdanski vijenac” u Republici Srpskoj. One nose imena po našim velikim pesnicima ili nacionalnim simbolima i za mene svaka od nagrada predstavlja izuzetnu čast. I rekao bih, sve je to zavičaj u širem smislu reči. Međutim, živimo u vremenu teških kriza i preispitivanja svega, pa i nagrada. To osećanje kritičkog odnosa prema sebi i preispitivanja svog doprinosa srpskoj poeziji stalno me podseća da se previše ne radujem znajući da ima mnogo onih koji nisu nagrađeni a to zaslužuju. A mene je moj najuži zavičaj, grad Trstenik, nagradio i jednim simpatičnim i dragim priznanjem koje se zove „Najmoravac”.

Koliko su nagrade uticale da ostanete u istom prostoru, a koliko promene koje su izmenile ne samo izgled zavičaja nego i život u njemu koji se postepeno ali neumitno gasi?

Nagrade i priznanja greju sujetu ali i podstiču, ukazuju na nečije stvaralaštvo i posebno znače nama koji živimo u manjim mestima ali nisu suštinski bitne za život, jer kako je govorio jedan moj profesor – sam život je najveća nagrada. A za istinskog pesnika najveća nagrada je dobra, velika pesma koja mu se javi ponekad u životu, koju oseti kao duboki potres i snažan odgovor bića na enigmu postojanja u ovom svetu. Tu nije bitan prostor u kojem pesnik živi.

Moj zavičaj, kojim sam rođenjem nagrađen, sve više i sve brže se menja, tiho umiru sela, gase se stara ognjišta, njive se ponovo pretvaraju u šume i ljudi je sve manje u selima. S druge strane, život se modernizuje, grade se putevi i koridori kojima mladi još brže odlaze ka velikim gradovima. Civilizacija sela se neumitno gasi odnoseći polako u zaborav čitav patrijarhalni sistem vrednosti i način života čiji se obrisi mogu još jedino naslutiti u nekim arhaičnim rečima. Nažalost, i sudbina jezika i ćiriličnog pisma kao identitetskog koda zavičaja je neizvesna, mnoge reči iz narodne kulture ubrzano nestaju iz jezika a zamenjuju ih neke nove, strane, rekao bih, brze reči prilagođene globalnom identitetu koji je, takođe, neumitan. Zadatak pesnika je da brine o tim rečima koje nestaju, da ih koristi u poeziji, da im vrati stari sjaj. Ja sam jednu takvu reč „spasao” od zaborava, sačuvao je u sebi iz detinjstva, to je reč „tilić“, iz kosačke terminologije, a znači potiljačni deo na kosi suprotan oštrici. Tako sam nazvao i svoju pesničku zbirku, koju je 2020. objavila „Pravoslavna reč” iz Novog Sada.

Čitajući vaše pesme ne možemo se oteti utisku da je svaki pesnički ili stvarni susret sa nekadašnjim i sadašnjim Dubičem, večnom Ljubostinjom u kojoj ste kršteni, rekom Leticom i okolinom i susret i sa nekadašnjim sobom, ukućanima, precima i sadašnjim Dubičanom i pesnikom Veroljubom Vukašinovićem?

Za mene je poezija neprekidno vraćanje u prošlost, prizivanje i oživljavanje doživljaja i senzacija iz detinjstva i mladosti, pa samim tim i susretanje sa samim sobom. Zbog toga volim svoj Dubič, rečicu Leticu sa jakom poetskom nosivošću toponima, svetu Ljubostinju obasjanu Jefimijinim vezom. I večnu Moravu.