VELIKA IGRA II

Centralna Azija, područje „usred ničega”, teritorija podeljena između islamskih kanova, uhvaćena između Rusije, Kine, Sibira i planina Hindukuš. Kada su pre oko 200 godina ruske carske trupe i britanski ekspedicioni korpusi intrigama i zaverama počeli da se bore za uticaj na nekadašnjem Putu svile, njihovo rivalstvo Radjard Kipling nazvao je Velikom igrom.

Da li je centralna Azija poprište nove Velike igre nastale u geopolitičkom vakuumu posle raspada SSSR-a, nagle nezavisnosti pet bivših sovjetskih republika – Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana, Turkmenistana i Uzbekistana, uzleta etnonacionalizma i islama, pada talibanskog režima u Kabulu, pretnji energetske krize?

Ako jeste, igra je sada složenija i ima više učesnika. Tu su Rusija i Kina, koje topografskim delovima pripadaju centralnoj Aziji, pa su SAD jedina spoljna sila sa značajnim političkim i ekonomskim interesima. U Veliku igru II uključuju se i regionalne sile poput Turske – koja ima istorijske, kulturološke i jezičke veze, Iran – koji želi da povrati uticaj u dvorištu nekadašnjeg Persijskog carstva, Indija i Pakistan – koji svoje rivalstvo prenose na nove terene.

Dok centralna Azija traga za novim transregionalnim aranžmanima bezbednosti i pokušava da unovči svoje resurse, tri velike sile su poslednjih decenija ojačale uticaje. Glavna nagrada su nafta i gas. Kini su potrebni, Rusija hoće da kontroliše njihovu distribuciju, Amerika želi svoj deo.

Jasno je da je pokušaj uspostavljanja kontrole Avganistana i strateški važne doline Fergana koju dele Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan – sve pod firmom „rata protiv terorizma” – u funkciji američkog pristupa izvorima i putevima centralnoazijske nafte.

Kao i na Bliskom istoku, ispostavilo se da su Bušova agresivna promocija demokratije i prosperiteta, kritika autoritarnih režima centralne Azije zbog kršenja ljudskih prava, kao i intervencija u Iraku koja je pojačala strahove da će Amerikanci menjati režime kako bi obezbedili snabdevanje naftom, u državama regiona doživljeni kao pretnje. Sve više se okreću Moskvi i Pekingu.

Iako bi se reklo da ove zemlje imaju više zajedničkog sa Organizacijom islamske konferencije nego sa Zajednicom nezavisnih država, one su, mudro, ušle u ZND i na taj način izbegle zameranje Rusima i političke nestabilnosti koje je mogla da donese nezavisnost. Tim pre što se radi o području u kome i pre ruskih osvajanja nisu postojale nacionalne države već samo migracije etničkih grupa, a potom Staljinove granice koje su cementirane parolom „podeli pa vladaj”.

Rastuće američko prisustvo preraslo je u direktan izazov Moskvi kada se pokazalo da je američki cilj istiskivanje ruskog uticaja. Isto važi i za Kinu koja je u početku šansu videla u multipolarnim trendovima sukobljenih interesa regionalnih igrača, ali je potom ustanovila da je još jedan cilj američkog angažmana u centralnoj Aziji ograničavanje kineskog prisustva.

Zajednička spoznaja o pretnji SAD doprinela je zbližavanju Rusije i Kine – posebno u saradnji oko bezbednosti i u koordinaciji energetske politike – i nastanku njihovog strateškog partnerstva. Americi je 2006. odbijen zahtev da dobije status posmatrača u najvažnijoj multilateralnoj instituciji Azije – Šangajskoj organizaciji za saradnju.

Jačanje rusko-kineske saradnje i ograničeni kapaciteti Amerike da ostvari svoje interese u centralnoj Aziji pokazuju da se nepopularnom jednopolarnom svetu nastalom prestankom „hladnog rata” bliži kraj. Naziru se ozbiljne pukotine na arhitekturi američke globalne hegemonije. Centralna Azija je očit primer da ih popunjavaju Rusija i Kina.

Ne znači ipak da se iza ove strateške saradnje Moskve i Pekinga ne krije rastuće lokalno rivalstvo u trci za energetskim izvorima i tržištem sa potencijalom od oko 100 milijardi dolara. Pristup regionu koji obe zemlje smatraju vitalnom sferom sopstvenih interesa je različit.

Ako Rusija na centralnu Aziju umnogome gleda kao na nasleđe carske i komunističke prošlosti, Kini je sa njenim apetitima za energijom i sirovinama centralna Azija nešto poput Divljeg zapada: zemlja mogućnosti, rezervoar resursa i koridor ka naftnim poljima Bliskog istoka. Rusija želi da ostane patron. Kina je kupac i prodavac, nije takmac.

Kineska roba zatrpala je tržišta duž drevnog puta kojim je išao Marko Polo. Peking je duboko zagazio u centralnu Aziju koristeći naftovode i investicije, osporavajući ruski monopol na isporuke gasa i umanjujući nadanja Moskve da će posle dva veka prisustva kontrolisati veći deo regionalne energije.

Šta na to kažu lideri centralne Azije? Kažu da su izazovi savremene Velike igre isti kao u prošlosti: okoristiti se rivalitetima i obezbediti da niko ne postane dominantan igrač. Procenjuju da danas, za razliku od Velike igre pre dva veka, zemlje centralne Azije nisu samo pioni velikih sila. Šahovska tabla ispunjena je figurama koje nisu samo crno-bele.

Kakva to društva žele da grade? Kada se komunistička vlast raspala, lojalni azijski aparatčici požurili su da pronađu nov, demokratski identitet. Pri tom, nijedan od petorice centralnoazijskih komunista tada nije želeo nezavisnost. Većina je podržala udar u Moskvi 1991. Sa demokratijom nisu imali iskustva, ali im je posao bio olakšan jer je demokratija bila nepoznata i ljudima kojima su vladali.

Svesni toga kako se završio eksperiment Gorbačova sa istovremenim predstavljanjem glasnosti i perestrojke, lideri centralne Azije brzo su digli ruke od simultanog političkog i ekonomskog pluralizma.

Tako je demokratija stavljena na oltar stabilnosti. Fokusirani na ekonomski razvoj, lideri centralne Azije su uvereni da moraju da se drže autoritarnog stila vlasti. Što znači da nema mesta za kompromise. Kada su parlamenti pokušali da igraju odlučniju ulogu u odlučivanju, izvršna vlast je odgovorila uzurpacijom moći pa su u Kirgistanu 1994. i u Kazahstanu 1995. predsednici raspustili parlamente.

Sve se uklapa u političku kulturu područja koja je značajno određena tribalizmom, centralizovanom kontrolom, političkom i verskom represijom. Vlast je gušila svaku opoziciju, posebno onu sa atributima islamske. Ali, kao što Rusija otkriva pravoslavne korene, tako je i centralna Azija zasuta obnovom islama.

Islamske partije, umerene i radikalne, izlaze na scenu. Građanski rat u Tadžikistanu bio je prvi signal da odnosi režima i islama ne garantuju mirnu i stabilnu budućnost. Islamske partije svakako će se uključivati u opoziciju, a da li će stabilizovati ili destabilizovati zavisiće od toga kako će se prema njima odnositi vlast i od uspešnosti ekonomskog razvoja.

O političkim aranžmanima se ne razmišlja. Neizbežno se odlaže. Sve nade se polažu u privredu kako bi centralna Azija iz Velike igre II izašla ekonomski osnažena. Sve se, manje-više, vezuje za naftu: ovih pet država, plus Azerbejdžan, imaju na raspolaganju 12 odsto istraženih rezervi i daju devet odsto naftne produkcije ZND. Kao neke manje članice OPEK-a.

Put na koji je kročila centralna Azija je dug i opasan. Istorija sveta puna je primera zemalja koje su pokušale da se reformišu, ali u tome nisu uspele. Zato kao ironija zvuči podsećanje da centralnoazijski kvintet svoje nezavisno postojanje duguje Rusiji, državi koja nije umela uspešno da se transformiše pa se potom raspala.