Mesto koje Buš izbegava

Od našeg stalnog dopisnika  
Vašington, decembra – Datum 20.januar 2009. ovde je – roba s vanredno dobrom prođom. Ide „kao alva”, uprkos recesiji i finansijskoj krizi. Upisan je u suvenire, odštampan na majicama, utisnut u maštu o boljem životu.

Ugraviran je i u prigodne časovnike. Sa sekundarom koja odbrojava ostatak vremena do ostvarenja jedne od trenutno najmasovnije sanjanih epizoda „američkog sna”: odlazak Džordža Buša s vlasti.

Čak tri četvrtine anketiranih ovdašnjih građana, a sličan je procenat i među savremenicima u većem dela sveta, ocenilo je da se pod njim „Amerika kretala u pogrešnom pravcu”, pa jedva čekaju da mu vide leđa, koje je on počesto okretao ne samo životnim potrebama sunarodnika nego i interesima drugih zemalja. On se, međutim, nije libio da tera po svome pa i da obigra planetu (gde su gotovo redovno priređivane demonstracije) što lično, što posredstvom diplomatskih opunomoćenika i interventnih vojnih jedinica.

Zadovoljstvo bez iluzija

Postigao je, pritome, više onoga što nije bilo ni po njegovoj ni po želji drugih, nego onoga što je hteo. Među takvim rezultatima posebno mesto zauzima Vermont, jedina od 50 ovdašnjih saveznih država koju nije posetio. Kao da mu je „otpadnička” i daleka, poput Irana.

Nije je zaobilazio zbog toga što mu nije važna kao pretposlednja po broju stanovnika (608.000) jer ona – na severoistoku SAD, granična s Kanadom, nadomak Montreala – raspolaže prirodnim atrakcijama(naročito skijaškim terenima i jesenjim pejzažima, ispunjenim nijansama crvenog, narandžastog i žutog lišća) i drugim čarima koje privuku oko 13 miliona turista godišnje. Izbegao ju je, pretpostavlja se, zato što je grad u njoj izglasao akt kojim nalaže da se i Buš i njegov potpredsednik Ričard Čejni „uhapse zbog delikata protiv Ustava”.

Treba da odgovaraju za ratne zločine, za loš tretman zarobljenika u Gvantanamu, za prisluškivanje američkih građana, obrazlaže Rič Gerant iz uprave Bratlboroa. On i svih njegovih 12.000 sugrađana ne gaje iluziju da bi zaista mogli da dođu u priliku da uhapse šefa supersile, ali izgledaju zadovoljni što su ga žigosali kao „prekršioca zakona”.

U njihovom aktu je zapisano da bi Buša oni priveli pravdi „ako mu se u međuvremenu ne organizuje parlamentarno suđenje (impičment)”. Kad je tako, februara 1999, procesuiran Bil Klinton zbog krivokletstva u seksualnoj aferi „Monika”, zašto ne bi i Buš za „mnogo veća odstupanja od poretka”, komentarišu meštani, koji često održavaju antiratne proteste i stavljaju nalepnice s natpisom „Impičovati Buša”.

Kongresmeni ne pokazuju, međutim, volju da na (njihovu) optuženičku klupu stave predsednika, koji u poslednje vreme priznaje greške, ali više kao posledicu „objektivnih” okolnosti nego subjektivnih zastranjivanja. Bratlboro nije, ipak, usamljen koliko se čini.

Postoji prilično masovan, ali nepovezan, pokret za impičment predsednika. Na jednom internetskom sajtu je skupljeno više od milion potpisa za ovakav postupak.

Istraživanja javnog mnjenja ne pokazuju većinsku sklonost u tom pravcu. Najčešće samo trećina ispitanika podržava parlamentarno suđenje aktuelnom šefu Bele kuće, iako mu daju jedan od najnižih predsedničkih rejtinga u istoriji.

Takav bilans izjašnjavanja upućuje na rascep u nacionalnom biću: iako lidera smatraju odgovornim za traume koje su ih snašle, građani ne bi da mu se za to sudi. Protivrečnost delimično proizlazi i iz preispitivanja kolektivne savesti: i mase i kongresmeni su Buša često podržavali u odlukama koje su se kasnije ispostavile neopravdanim pa i kontraproduktivnim.

Buš se nada da će prema njemu još milosrdnija biti – istorija. Da li će se, stoga, potruditi da u njoj ne bude upisan i neugodan detalj da nije posetio jednu od ovdašnjih država? Šuška se da bi ipak mogao da navrati u Vermont, izjavio je lokalni republikanski šef Rob Roper „Vašington tajmsu”. Izvan Bratlboroa (čiji je moto: „Ovde sve može da se dogodi”) nigde ga ne bi hapsili, dodao je, uz osmeh.

Bilo bi mu potrebno samo 50 minuta leta, ali nije stvar u daljini. Išao je Buš i u daleke krajeve, u 75 zemalja, među kojima su bile, navodi se, i Albanija, Uganda, Katar, Mongolija. Posećivao je i ovdašnje krajeve u kojima je na izborima poražavan, ali je preskočio samo Vermont, iako je u njemu susednom Nju Hempširu bio čak 13 puta.

Nije izvesno da je stanovnicima Vermonta baš stalo da dosadašnji predsednik kod njih „zaokruži” svoj bilans domaćih turneja. Većini se čini da bi bilo dobro da ostanu izuzetak, što su već postigli raznim svojim potezima. Smatraju se, tako, za najliberalniju sredinu u SAD kojom od 2001. vlada konzervativni predsednik.

Najzdravija sredina

Poznati su i po odstupanju od matice. Imaju čak i pokret za otcepljenje (ili pripajanje Kanadi) koji je prošle godine podržalo 13 odsto žitelja Vermonta. Za razliku od većine drugih saveznih država, u njemu ne postoje pravila kojima se male stranke eliminišu sa izbornih lista. Iz njega je Kongres SAD dobio jednog od dva nezavisnog člana Senata i jedinog koji sebe opisuje kao socijalistu.

Među tolikim originalnostima, Bušov nedolazak deluje kao „zrno peska u moru”. Osim – ako se doživi kao izbegavanje lidera velesile da svrati u oblast gde građani jedne varoši smatraju da treba da se izvede pred lice pravde.

U međuvremenu, ispoljio se i novi raskol. Studija tri specijalizovana udruženja proglasila je Vermont za – najzdraviju država u Americi, po merilima koja su i medicinska i socijalna i ekološka. A tek pri dnu te liste poželjnosti, na 46. mestu, nalazi se Teksas, gde Buš namerava da se vrati po isteku mandata…