Plaćeni za laži

U Fajetvilu (u američkoj Severnoj Karolini) postoji medija centar čija je oprema deo tehnološki najsavremenijeg što postoji, a zadatak nešto više od običnog informisanja, objavio je jedanput „Njujork tajms” (Džef Gert). Centar dnevno proizvodi „pakete” muzike i vesti, a ovi se onda prebacuju mreži „prijateljskih” radio i televizijskih stanica u Iraku i Avganistanu. Centar se i „hrani” otud, sa fronta. U Bagdadu i Kabulu dežuraju kamionistudiji, spremni da uvek pojure na mesto prvog sledećeg kriznog događaja. Ali – „centar nije deo novinske organizacije nego je vojna operacija, a pisci i producenti su vojnici”, objavio je list.

U američkom Fort Bragu stacionirana je „jedinica za psihološke operacije, jačine 1.200 ljudi” – čiji je zadatak ono što članovi tima „nazivaju ‘istinitim porukama’ za potporu ciljeva Amerike, mada njen komandant priznaje da su te storije jednostrane i da postoji njihovo prikriveno američko sponzorstvo”.

„Mi svoje nazivamo informacijama, a neprijateljevo propagandom”, citiran je pukovnik Džek Sjum, tadašnji komandant Četvrte grupe za psihološke operacije. Pukovnik se uzgred požalio da „čak i u Pentagonu” ima pi-ar profesionalaca koji o tome čime se jedinica bavi „ne misle najbolje”, smatrajući njene pripadnike „lažljivim, prljavim prevarantima”.

Epizoda ilustruje jednu od strana savremenog rata, u kojem je od prvorazredne važnosti kontrola jedne ili druge strane nad masovnim doživljajem sukoba. Tokom rata u Iraku, SAD su investirale stotine miliona dolara u „ispravan doživljaj” rata u masovnoj svesti Iračana. Ali, kako ove vrste operacija ne nailaze na aplauz ni u američkoj javnosti, u vreme Bušove administracije pribeglo se angažovanju privatnih „izvođača specijalnih radova”. Kao takvi, pominjani su (u britanskom „Gardijanu”) Linkoln grupa u Vašingtonu i Grupa Rendon, s centrima u Vašingtonu, Londonu i Pakistanu, obe sastavljene od bivših obaveštajaca.

Prema „Gardijanu”, ključni strateg Linkolna „u prikrivenim operacijama plaćanja Pentagona iračkim novinama i novinarima za publikovanje storija – ‘dobrih vesti’ o rekonstrukcionim naporima (anglo-američke) koalicije” bio je izvesni Endru Garfild, bivši oficir britanske vojnoobaveštajne službe.

Teoretski, strana koja je napadnuta trebalo bi da ima „pravo na odgovor” – međutim, u stvarnosti, „pravo na odgovor” negirano je odnosom snaga.

Upitan zašto je tokom napada na Beograd bombardovan studio RTS-a, tadašnji glasnogovornik NATO-a Džemi Šej izjavio je da RTS nije bio uračunat u medije, jer je popunjen „službenicima vlasti, plaćenim da proizvode propagandu i laži”. U jednoj prilici kasnije, Šejovo lakonsko „objašnjenje” pridavljivanja kontraglasa napadnute Srbije iskoristio je Entoni Dvorkin, izvršni direktor projekta „Zločini rata”, da bi zavapio protiv Bušove namere da se zbog izveštaja o otporu Iračana agresiji, isto kao RTS, bombarduje i Al Džazira.

Bušova ideja podigla je (srećom po Al Džaziru) veliku prašinu u svetu, ali interesovanje za fenomen proizvodnje „ispravnog doživljaja rata” nije prestalo. Nedavno je, naprotiv, i oživljeno – tvrdnjom Rusije da je pobedila u informativnom ratu povodom Gruzije. Uspelo se, navodi Moskva, da javnost sveta prvi put ne prihvati ono što o početku njenog „petodnevnog rata” kažu SAD – da je Rusija ta koja ga je počela.