Niko neće da se malo sabije
U Srbiji niko ne zna koliko imovine država ima na raspolaganju, pa su sve procene o njenoj vrednosti u domenu spekulacije. Popisano je svega četrdeset odsto nepokretnosti, a nema ni naznake da će ovaj posao biti uskoro okončan, kaže za „Politiku” Srboljub Panić, zamenik direktora Republičke direkcije za imovinu.
– Zakonom o sredstvima u svojini Republike iz 1995. godine država je postala vlasnik svih dobara koja koriste državni organi, pokrajina, gradovi, opštine, javna preduzeća… Mnogi su tu činjenicu shvatili kao novu nacionalizaciju. Iz revolta nisu prijavili imovinu kojom se služe, iako je bilo propisano da to učine u roku od šest meseci. Zakonska odluka nije poštovana, a simbolične novčane kazne nisu se nikoga doticale. Tek kada je sačinjen novi zakon o javnoj svojini, koji predviđa vraćanje imovine pokrajini, lokalnim upravama, opštinama, ta priča neće biti raspetljana. Definitivno više niko nema motivaciju da te podatke dostavi. Bez obzira na kalkulacije moraćemo svi zajedno da napravimo pregled imovine – objašnjava Panić.
Znači li to da nemate podatak o tome koliko imovine državna uprava koristi?
Okvirno, činovnički aparat zauzima između 150.000 i 180.000 kvadrata, ali potrebno je obezbediti još 50.000 kvadrata. Time bismo objedinili ministarstva rada, poljoprivrede, trgovine, koja su trenutno smeštena na nekoliko adresa. Svi zaposleni u državnoj upravi bi dobili elementarne uslove za rad – deset kvadrata po čoveku.
Kako je moguće da administracija relativno male države od osam miliona stanovnika ne može da se spakuje u prostor koji nije bio tesan saveznim i republičkim organima bivše Jugoslavije?
Na prvi pogled deluje čudno. Ali, raspadom bivše SFRJ, a potom i odlaskom Crne Gore iz državne zajednice nijedan organ nije ugašen već su postepeno republičke službe preuzimale nadležnosti. Samo dvadesetak odsto činovnika državnog aparata radilo je u saveznim organima. Zaposleni su nastavili da rade isti posao, u nekoliko objekata koje su koristili saveznoj administraciji. To su pre svega tri zgrade SIV-a u Novom Beogradu, objekat Saveznog MUP-a, koji je prodat, Savezni zavod za statistiku, u kome je sada smešten republički MUP, Ministarstvo spoljnih poslova i male zgrade u Ulici Stevana Brakusa.
Državni fond ipak nije mali. Da li je problem nedostatka prostora posledica neracionalnog gazdovanja državnom imovinom ili ogromnog broja zaposlenih?
Da ne budemo u zabludi. Veliki broj objekata je stradao u bombardovanju i taj porušeni prostor nam nedostaje. Republički MUP će biti obnovljen, ali u njega će se vratiti policija. Sa druge strane, zgrada Palate federacije i njenih nominalnih 60.000 kvadrata izgleda fantastično i mnogi su verovali da ćemo tamo smestiti svu administraciju, ali sama zgrada je sve, samo ne funkcionalna. Oko 20.000 kvadrata upotrebljivo je za rad. Njena adaptacija i pregrađivanje predstavljaju značajnu stavku i tu ništa ne možemo da učinimo.
Potom, približavanje naše zemlje Evropskoj uniji uslovljava formiranje novog aparata. Usklađivanje zakonodavstva nametnulo je osnivanje niza novih organa. Broj zaposlenih raste, to je nesporno. Činjenica je da je klasičan državni aparat (službenici ministarstava) u poslednjih nekoliko godina smanjen za oko deset odsto.
Ali, dolaskom nove vlade broj ministarstava je povećan?
Ta pojava nije dramatična jer je uglavnom reč o usitnjavanju većih ministarstava. U njima rade isti ljudi. Ako ta ministarstva dobiju ministra i nekoliko državnih sekretara, ne možemo da kažemo da su strašno povećali broj radnika.
Zar nije sramota da državni revizor nema gde da sedi, da poverenik za informacije moli da mu se dodeli još kancelarija, da Uprava za javne nabavke koristi prostor Poreske uprave? Možete li za njih da pronađete neko rešenje?
Šta god mislili o državnom aparatu, dovoljno kvadrata nema. Teško je napraviti kombinatoriku koja bi zadovoljila sve i bila trajno rešenje. Revizoru smo nudili neke prostorije, ali mu nisu odgovarale po veličini i kvalitetu. Ali, sve te novonastale institucije moramo negde da smestimo. Tražimo prostor u okviru postojećeg, kako bismo prištedeli budžet.
Da li je deo administracije koji ne kuburi sa prostorom raspoložen da ustupi deo kancelarija novoformiranim državnim telima?
Ministarstva, po pravilu, za sebe misle da su važnija od drugih. Niko neće da se malo sabije i ustupi deo prostora. Teško je, gotovo nemoguće postići kompromis.
Postoji li mogućnost da Vojska, poznato je ima višak prostora, ustupi neku od svojih zgrada?
Verujem da Ministarstvo odbrane to ne bi prihvatilo bez određene naknade. Njihova imovina bi trebalo da bude ponuđena na tržištu ili razmenjena sa drugim institucijama isključivo zbog rešavanja stambenih pitanja, modernizacije vojske i slično. Svojevremeno je Ministarstvo odbrane ustupilo Vladi Srbije zgradu u Nemanjinoj 9, za potrebe sudova, sa idejom da vojska za uzvrat dobije 48.000 kvadrata stambenog prostora, ali ih još nisu dobili.
Mnoge državne institucije daju ogroman novac za najam prostora. Imate li podatak koliko službi zakupljuje kancelarije i koliko novca se mesečno izdvaja u te svrhe?
Tu evidenciju mi ne vodimo i nije nam poznato koliko se iz budžeta troši na kirije. Agencije, kao najveći zakupci prostora ostvaruju sopstvene prihode naplatom provizija i taksa. One mogu i same da se snađu.
-----------------------------------------------------------
Cvetković bez odgovora
Zašto premijeru niste dostavili spisak stanova i automobila koje koriste vladini službenici?
Ta informacija nije tačna. Vladina komisija je tražila spisak stanova koje su koristili službenici državne zajednice SCG i to smo učinili u septembru. Reč je o 59 stanova, koje je dodeljivala tadašnja državna zajednica. Nismo mogli da odgovorimo ko ih koristi jer to nije naša nadležnost.
Automobile nabavlja svako ministarstvo za sebe i to je ingerencija Uprave za zajedničke poslove.