Dva Vaclava i jedna Češka

AMERIČKI PREDSEDNIK DžORDž BUŠ PRVI PUT JE PRIZNAO DA SU SAD u recesiji. Po rečima stručnjaka, recesija će trajati najmanje dve–tri godine. Vašington se tako suočio sa jednim od najvećih izazova današnjice: kako da vlada jedne suverene države vlada kada je politika nacionalna, a biznis globalan? Drugim rečima, amplitude privatne i državne moći su ozbiljno neuravnotežene. Istina, pre deset godina se smatralo da su megabanke poput „Sitigrup” postale prevelike da bi propale, i da bi ako bi posrnule čitav globalni finansijski sistem povukle na dno. I evo, to se upravo i dogodilo. Megaintegracije, megauticaj i megapropast. Krajem prošlog veka korporacijski giganti pojavili su se u svim industrijskim granama. „Sitibenk” i „Trevelers”, „Američka banka” i „Nejšnbenk”, pa „Dojče banka” i „Benkars trast” bile su među najvećim integracijama koje su transformisale bankarstvo. U drugim industrijskim granama tu su „Dajmler-Benc” koji se udružio sa „Krajslerom”, „Britiš petroleum” sa „Amokom”, „Etna” sa „Prudenšel heltom”... Korporacijski giganti imaju ogroman upliv i kada im meta postane američka spoljna i trgovačka politika. Vojni dobavljači poput „Lokid Martina”, firme koja je i sama rezultat integracije dve druge velike firme, uspeli su svojevremeno da izvrše izuzetno snažan uticaj na zakon kojim je odobreno proširenje NATO-a, čime su bila otvorena nova tržišta za prodaju američkog naoružanja. Godinama su megakompanije uspešno manevrisale kroz skandalozno porazan sistem finansiranja kompanija, utičući na poresku politiku, ekološke standarde, finansiranje socijalnog osiguranja i ostala pitanja američke nacionalne politike. U izvesnim slučajevima, Amerika je dolazila u situaciju da zavisi od opstanka tih megakompanija.

I sada je sve to, zbog ekonomske krize, došlo u pitanje. Kada odgovori jednog dana počnu da pristižu, oni bi mogli biti isto toliko radikalni i prolongirani, kao i reakcija na neobuzdanu moć korporacija, zabeleženu u prvih 40 godina prošlog veka.

PREDSEDNIK ČEŠKE VACLAV KLAUS posvađao se sa delegacijom EU koja je došla u Prag da Klausa ubedi u potrebu što hitnije ratifikacije Lisabonskog sporazuma. Klaus se tom prilikom posebno „zakačio” sa nekadašnjim liderom studentske pobune iz 1968. godine Danielom Kon Benditom, sada poslanikom EU. Posle 1989. godine Čehoslovačka, tada još zajednička država Čeha i Slovaka, doživela je ekstravagantnu transformaciju u tačerizam, pa je tada premijer Vaclav Klaus zahtevao kako Evropska unija mora da se promeni da bi zaslužila da Čehoslovačka postane njen član. No, tadašnji, neregulisani vaučer kapitalizam te zemlje doživeo je i tužan kraj, ali predsedniku Češke Republike Vaclavu Klausu mora se priznati konzistentnost i dostojanstvo. Njega niko i ništa ne može impresionirati, Vaclav Klaus već je sada daleko nadmašio Vaclava Havela, a Češka je danas jedna visokorazvijena demokratija, naravno i sa svim nevoljama koje idu uz to.

VELIKE SILE NE ŽELE DA SE ODREKNU KASETNIH BOMBI, SAD, Rusija, Kina, Indija, Pakistan i Izrael ni ne učestvuju na konferenciji o zabrani kasetne municije koja se ovih dana održavala u Oslu. Velike sile neće potpisati konvenciju o zabrani ovog oružja, iako su se na to obavezale 92 države sveta, a konvencija stupa na snagu kada je ratifikuje njih 30. Među državama koje su potpisale konvenciju su i Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija i Albanija. Što se tiče Srbije, konačnu odluku treba da donese Savet za nacionalnu bezbednost Srbije. Zašto Srbija još okleva oko toga? Verovatno zato što je stav vojske i Ministarstva odbrane da je kasetna municija, koju vojska Srbije ima u svom arsenalu jedno od retkih modernih ubojnih sredstava i da ako se toga lišimo, onda smanjujemo i borbenu moć armije i vazduhoplovstva. Činjenica da je upravo i Srbija bila žrtva kasetne municije ništa ne menja na stvari, jer po do sada postojećim međunarodnim propisima upotreba kasetne municije bila je zabranjena samo protiv civilnih ciljeva. Inače, oružane snage Srbije raspolažu kasetnim bombama domaće i britanske proizvodnje. Britanci su Jugoslaviji prodali svoje najbolje kasetne bombe još 1989. i 1990. godine.

IZ IZRAELA OPET DOLAZE NESLUŽBENI NAGOVEŠTAJI mogućeg napada na Iran. Izrael teško može da se pomiri sa budućom iranskom atomskom bombom u kontekstu neprekidnog ponavljanja službenog Teherana da će „zbrisati izraelsku državu sa lica zemlje”. Amerikanci su do sada zaustavljali Izraelce da ne napadnu iranske nuklearne centre, ali je pitanje koliko Izrael može da čeka. Da li je vreme između odlaska starog i dolaska novog američkog predsednika idealno vreme za jednu vojnu operaciju izraelske vojske? Mnoge vojne intervencije otpočinjale su upravo tada, ali i Iranci imaju sada čime da odgovore. Mogu da blokiraju Ormuski moreuz i tako zaustave 40 odsto svetskog transporta nafte, čime bi cenu nafte u svetu poslali nebu pod oblake. Teheran bi mogao da aktivira i proiranske snage „Hezbolaha” u Libanu i u Siriji da raketama opet napadnu izraelsku teritoriju, iranska vojska mogla bi raketnim udarima da napravi priličnu štetu američkim prijateljima i partnerima u regionu. Dakle, mogu li SAD da obuzdaju Izrael?

ŠVEDSKA DRŽAVA ODBILA JE MOLBU ZA POMILOVANjE Biljane Plavšić. Bivša predsednica Republike Srpske osuđena je u Hagu na 11 godina zatvora, švedsko zakonodavstvo kaže da osuđenici koji napune 70 godina izlaze na slobodu, gospođa Plavšić je napunila 78 godina. U do sada izdržanu kaznu nije joj uračunata godina dana kućnog pritvora u Beogradu...