Moj osnovni plan je da odem iz Opere

VIŠE OD SPORTA
Operski pevač Oliver Njego (49) rasponom svog glasa, baritona, lako može da „ozvuči” ne samo koncertne dvorane već i mnogo više od toga – otvorene stadione. To je učinio u Koreji, u Pjongjangu, kad je pevao pred 100.000 ljudi, i u Beogradu, bez muzičke pratnje, pred više od 20.000 fudbalskih navijača!

Uz sve njegove pevačke mogućnosti značajna je i činjenica da je on, i po svim drugim odlikama, primer za ugled. Po svemu što je učinio, i što neprestano čini, dokazuje da poseduje hrišćanske vrline veru, nadu i ljubav, ali i najveći deo onih klasičnih – mudrost, osećaj za pravdu i hrabrost. Za njega se samo ne može reći da je smiren, jer je njegov istraživački duh neprestano budan.

On to dokazuje svojim stavom da i u službenom druženju, kakvo je bilo ovo naše, bude iskren sagovornik sa zdravim načinom razmišljanja o svim događanjima, pa i o onim najsuptilnijim.

Šta kao prvak Beogradske opere planirate?

Moj osnovni plan je da odem iz Opere. Docent sam na Fakultetu muzičkih umetnosti u Bijeljini i predavač na Vojnoj akademiji u Beogradu. Vojnici uče retoriku, pa im oblikujem glas. I taj rad u prosveti je moje buduće opredeljenje. Imam još mnogo planova u ovom smeru. Jer, kraj svakog umetnika je u pedagogiji.

Zašto za Vas nema mesta na Akademiji?

Na to pitanje mogu da odgovorim pitanjem: Zašto tu ne bi mogle da budu i Dragana del Monako, Jadranka Jovanović... Pa, Srbi ne praštaju popularnost. Na beogradskoj katedri, kao na svim fakultetima, nikad više profesora, a nikad manje nauke... Ali, videćemo kako će se to razvijati. Meni niko ne može da zabrani da se profesurom bavim i u privatnim okvirima.  

U čemu je još draž tog učiteljskog posla?

Volim što sam, kao predavač, okružen mladim ljudima. I ako je tačna priča o razmeni energije onda oni iz mene crpe iskustvo i znanje, a ja iz njih mladalačku želju i lepotu.

A šta ste, u tom smislu, poneli iz kuće?

Jedinac sam pokojnog oca Đokana, vojnog pilota, Hercegovca, i majke Darinke, koja je stomatolog i farmaceut po obrazovanju, po ocu Grkinja, odnosno grčka Cincarka, a po majci Srpkinja. Ovaj genetski miks se u meni oplodio kao stav da imam dobre životne rezone, ali i, što je posebno značajno, pravilan odnos prema drugima.

Koliko Vas je vaspitavala i ulica?

Mnogo toga sam naučio i na ulici. Bio sam imućniji od ostale dece iz tog kraja pored starog niškog groblja. Ali, bio sam i veoma nesebičan, pa sam sve lopte, bicikle i ostale „igračke” nesebično arčio sa drugovima. Taj kraj je bio vrlo problematičan i tu sam, u uličnim tučama, uz slomljen nos, stekao hrabrost, a u tim odnosima sam upoznao životnu „svetlost” i „mrak”, kao i sposobnost da odvojim bitno od nebitnog u svim druženjima.

U kom smeru ste tada pošli?

Mnogi moji niški drugovi su završili u zatvoru, neki su otišli u inostranstvo zbog „boljeg” posla, a ja sam se, sa roditeljima, koji su videli da, već na pragu puberteta, počinjem da bivam labava ličnost, preselio u Skoplje. Tada sam sa ulice uteran u učionicu gde sam, uz učenje išao na časove klavira, francuskog... I moj život je počeo da dobija drugu dimenziju. Upoznao sam neke druge suštinske vrednosti.

A šta je bilo sa pevanjem?

Prvo sam to učinio u horu „Mirče Acev”. To je akademski hor. Tu sam upoznao divne ljude i shvatio da biti dobar nije sramota, već daleko veći izazov nego biti razbojnik. To je bila prva promena moje ličnosti. Razvio sam se u zdravog čoveka. Ali, tražio sam sebe u profesiji. Bio sam pitomac Vojne akademije, pa student šumarstva i građevine, da bih tek u 25. godini upisao Muzičku akademiju. Ali, nisam protraćio to vreme. Obišao sam tada pola sveta; što sa horom, što privatno...

I šta se tada dogodilo?

Muzika je bila ključna u oblikovanju mog života. Uz pomoć duhovne muzike na najlepši način sam preispitao sebe. Mogao sam da vidim da li sam se i gde ogrešio, ko sam, šta sam, kuda idem... Ta duhovna muzika je meni ogledalo u preispitivanju moje duše, mog bića. U tom smeru me vodila i klasična muzika u operi, prvo u horu, pa u skopskoj i vrlo brzo beogradskoj Akademiji, u koju me uvela Radmila Bakočević. Taj dolazak u Beograd bila je moja nova selidba, ali i tu sam stekao nove, velike prijatelje. Imao sam sreću i instinkt da uvek, na svim životnim raskršćima, u traženju novog puta, izaberem pravi smer kretanja. 

A gde je tu crkva?

Moj odlazak u crkvu nije bio iz religioznih razloga. Ne verujem ja u život posle života. Pokušavam to da shvatim, ali nemam dovoljno snage da to razumem. U tom smislu ja sam ovozemaljski religiozan i ovozemaljski posvećen veri. Živim po onome što religija propagira kroz svoje zapovesti i tradiciju. Poštujem prijatelje, odazivam se svakom pozivu da pevam u svim prostorima. Činim sve što jedna zdrava duša može. Nisam opterećen materijalnim vrednostima. Jesam izraziti pravoslavac, ali imam prijatelje i muslimane i katolike... Od njih učim šta je nacionalizam i šta je vera. Mislim da su oni nacionalno homogeniji od nas.

Da li se danas čujete sa Radmilom Bakočević?

Ja sam sad njen „sin”. Mi smo sad komšije. Zahvaljujući Radmili i svim ostalim komšijama iz zgrade koja se nalazi na uglu Ivana Milutinovića i Krunske ulice, dobio sam pravo za nadgradnju. I tu sam, svojim rukama, rukama kuma glumca Predraga Miletića, i rukama ostalih prijatelja, napravio svoje porodično gnezdo. Radmila je tu na prvom, a ja na šestom spratu.

Kako ste doživeli fudbalsku publiku?

Taj izlazak na teren uoči utakmice Srbija – Litvanija (3:0) i pevanje himne, bez muzičke pratnje, za mene je bio rutinski posao. To za operskog pevača nije težak zadatak. Tražio sam tada samo da se stavi zvučnik ispred fudbalera, da bi oni pevali istovremeno kad i ja, a ne sa zakašnjenjem od pola sekunde zbog eha zvuka sa tribina. Tako sam „utisnuo” u njih svako slovo himne. I rezultat te utakmice je i moje delo. Inače nisam fudbalski čovek. Ne volim kolektivne sportove. Obožavam samo pojedinačna nadmetanja: atletiku, plivanje, tenis...

A šta je sa biciklizmom?

U tome sam već „prvak sveta”. Tri puta sam biciklom išao na Svetu goru, do svih dvadesetak manastira, pa i do našeg Hilandara. Prvi put sam išao sam. Bilo je to 1999, a dve naredne godine me na tom putu pratio kum Predrag Miletić. Na ovaj put, od osam dana, nisam nosio ni hranu ni pare. Imao sam samo sto maraka koje sam ušio u jaknu, za ne daj bože. Usput sam spavao u prirodi, a jeo samo ono što nađem: krompir, kukuruz, voće... Zato sam na taj put kretao uvek krajem avgusta, a vraćao se prevozom, krajem septembra. Na Svetoj gori sam bio „božiji izaslanik”, učio sam monahe pevanju, a oni mene veri... 

Da li ste želeli da budete monah?

Jesam. Bio je rat, pa ona psihoza posle rata, a imao sam i neke ljubavne lomove i životna besmisla, stranputice... I, normalno je da mi je svašta padalo na pamet.  

Šta je smisao života?

Očuvanje životnog smisla je vrlo važno. Ne volim da mi bilo šta remeti moju životnu šemu koja je, pre svega, od 2002. godine, kad sam se oženio, okrenuta porodici, supruzi Jasni (30) i kćerkicama: Dariji (6) i Tari (3), pa i svemu onome što volim i van kuće. To su prijatelji, posao koji izaberem, a ne onaj koji „bira” mene... Zato i odlazim iz pozorišta...

Kad ste zavoleli Jasnu?

Ona je, kao student primenjene umetnosti, bila razvodnica u pozorištu. Ulaskom u moj smisao života dala mi je podršku prave ljubavi, iako je mlađa od mene dvadesetak godina. A sad je završila fakultet i postala ozbiljna majka dve lepe devojčice, koje će, sigurno, dobiti još neku sestru ili brata. Moja Jasna nema cenu.

Koja lepa žena nema cenu?

Samo ona koja ume da voli na pravi način. Ona koja uz bistar um, uz unutrašnju i spoljnu lepotu, nosi u sebi blagost i umiljatost u stavu, pokretu, rečima, osmehu...

Pred kojom ženom se zastaje?

Pred onom koju, u potpunosti, ne mogu da definišem...

Da li se žena izražava i preko seksualnosti?

Seksualnost proizlazi iz njene misli. Nisam seksolog, ali mislim da samo umna žena ume da bude vrlo senzualna. Ako ima obrazovanu misao mora da ima i obrazovan smisao za seks. U suprotnom će vulgarno prilaziti tom odnosu.

Čiju misao sledite?

Onu Šekspirovu: „Mogu sve što može čovek, a ko može više nije čovek”.