Vreme je za sabiranje

Reč sabiranje javlja se u brojnim značenjima, iako joj je jedno prvo i osnovno. Ono se odnosi na računsku operaciju u kojoj zbrajamo dve ili više količina ili veličina, po pravilu izraženih u brojevima, radi dobijanja zajedničke količine ili veličine. Sredstvo za tu operaciju jeste plus.

U drugom značenju sabirati znači i sakupiti na jedno mesto, na primer, u knjigu ili u novine, više tekstova koji jesu dobili odgovarajuće materijalno obličje, ali su u svojoj suštini intelektualni, a bar delom, i duhovni izrazi verovanja, nadanja, ljubavi, stremljenja i drugih, golim okom nevidljivih, sila koje su autora združeno pohodile. Takvo sabiranje podrazumeva ozbiljan intelektualni napor uz pokušaj kontrolisanja emocija da se svakom tekstu nađe pravo mesto, da mu se odredi smisao i da se stvori celina koja neće predstavljati samo prost zbir, odnosno sabiranje svojih delova. Pritom treba isključiti delove koji toj celini iz različitih, nekad racionalnih, a nekad intuitivnih, razloga ne pripadaju.

Treće značenje jeste lično sabiranje. Čitav život na ovom svetu je niska (neočekivanih) uzleta i (prinudnih) sletanja, uspona i padova, sabiranja i oduzimanja. Ako je moguće makar pretpostaviti šta je delić životnog smisla, onda je to nesumnjivo sabiranje čovekovo iznutra. Ono nadilazi, iako pretpostavlja, sposobnost ili moć koncentracije (na posao, na predavanje, na tekst, ali i na, još važnije, drugu osobu, porodicu, širu zajednicu). To sabiranje iznutra jeste proces spoznaje da su neka oduzimanja prirodna i nužna, korisna katkad i više od sabiranja. To je i delanje u skladu s ovom spoznajom.

Čovek koji je sabran iznutra kadar je da doprinese i četvrtom značenju „sabiranja”. Reč je o sabiranju ljudi koji, premda neretko vrlo različiti, žive za iste ili slične ciljeve – da obezbede sabornost u državnoj, društvenoj, akademskoj ili duhovnoj zajednici kojoj pripadaju. Državnik sabira ljude koji ne misle politički isto, ali su odani svojoj državi i svom narodu. Vrhunski lekar sastavlja tim najboljih stručnjaka da leči ljude i spasava živote. Profesor okuplja svoje mlade saradnike, odane nauci i struci, da izrade zajedničko delo. Kad se dostigne taj stepen sabiranja, onda oduzimanja objektivno nestaju. Postoje samo u subjektivnoj percepciji onih večito „oduzetih”. To su oni što još u školi neretko sede u prvim klupama, tužakaju svog druga iz razreda za svaku sitnicu i trude se da pokažu kako uvek najbolje znaju, ali nemaju osećaj solidarnosti i pripadnosti razredu. Više od užitka u sopstvenom uskom i krajnje formalnom (i formalističkom) znanju, oni i kasnije tokom života uživaju u svojim suštinskim oduzimanjima, podsmevanjima drugom ili pozivanju drugog na odgovornost i odrođivanju od svoje države i naroda. Sabiranja tih „oduzimanja” omogućiće im možda gomilanje materijalnih vrednosti i koristi, visokih pozicija bez suštine i autoriteta, a moguće i obrnuto – nemerljivo destruktivnog nezadovoljstva zato što im čak i ta „oduzimanja” izmiču ili im se ne ostvaruju u za njih zadovoljavajućoj meri. U tim svojim „oduzimanjima” oni sabiraju svoje nezadovoljstvo uvek ka onom sabranom. On je jedini smisao njihovog „sabiranja”.

Zajednica, bilo da je reč o braku, porodici, fudbalskom timu, političkoj stranci, univerzitetu, državnom organu, može biti stabilna i snažna i ostaviti trag u vremenu što sabira prošlost, sadašnjost i budućnost, samo ako je Bog blagoslovi da, bar u jednom vremenskom periodu, ima nekoliko ljudi sabranih iznutra i spremnih da upotrebe tu svoju sabranost za sabiranje čitave zajednice. U ovom vremenu nevremena, kakvih je bilo i biće, retko imamo priliku da čujemo da ljudi žive u divnom braku punom sklada, ljubavi i poštovanja; da postoji stabilna, materijalno situirana porodica koja vodi računa o duhovnom odgoju dece i bez prizivanja pažnje javnosti poklanja višak svog materijalnog blagostanja crkvi, siromašnima, nezbrinutima; da postoji stranka u kojoj makar nekolicina ljudi izgara za narod i državu, a ne za promociju sebe, poltronstva svojih pristalica i drugog slugeranjstva; da postoje profesori koji vole studente i studenti koji uvažavaju profesore; da postoje državnici koji imaju moć da sabiraju ljude, narode i države, a ne moć kao takvu; da postoji brat koji nije izdao brata; da postoji otac koji nije izdao sina ili sin oca. Ima ih, ali da bismo ih mogli uočiti i slediti moramo da se i sami sabiramo. „Oduzeti” nemaju ni volju ni kapacitet da razumeju sabiranje i one što se sabiraju i što sabiraju ili se bar trude da to čine.

Postoji i peto značenje „sabiranja”. Možda je ispravnije reći peti i najviši nivo „sabiranja”. To je ona tačka u kojoj se sabiraju prošlost, sadašnjost i budućnost, istorijski događaji, snažna mesta i izuzetni ljudi. Sabiranje ili susret. Sretenje. Operativno sredstvo nije plus nego je krst. Sin odlazi od oca da bi došao kod Oca i otac odlazi od sina da bi se susreo s njim kad dođe trenutak – kad sin treba da postane otac, a otac sin. Zavet loze Nemanjića. Vidovdan. Za nas Srbe Kosovo. Za nas hrišćane Vaskrs. Za sve sabrane Svetlost – večni život.

Što se mene tiče, ja se prethodnih nekoliko meseci od kada su počele studentske blokade, borim i više nego ranije protiv oduzimanja u sebi i oko sebe. Najviše se borim sa samim sobom da delam u skladu s trećim i, ako bog da, četvrtim značenjem sabiranja. Kad me obuzme duševna i duhovna slabost, odnekud se javlja ona Njegoševa: Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može!

* Profesor Pravnog fakulteta UB